Преузето са портала Борба за истину, на којем је објављено 1. октобра 2025.
Мајко Божија, заустави, спријечи, смети злобнике који производе разне болести и трују нашу дјецу.
Ратне страхоте деведесетих година ме нису дотакле јер сам била безбрижно дијете које не знајући за боље услове живота није их ни тражило. У школи сва су дјеца била здрава и редовна. Учитељ је био ауторитет, а образовање се цијенило.
Па, сигурно да ми је било и осам година кад упитах мајку (чувши да је неко умро и да га сахрањују):
„Мајко, да ли сви морају да умру?“
„Да, сви умиру. “
„Па, чак и ти?“
„Па, и ја.“
Видећи да ме је дубоко ражалостила додаде:
„Али то кад се остари, не размишљај о томе.
Прво ћеш одрасти.“
„Ама, нећу да одрастем и нећу да умреш!
Хоћу да останем дијете.“
„Па, не може.“
“ Ни то не могу?“
“ Не.“
Вјероватно јој је било јако тешко што ме је суочила са реалношћу.
Већи дио живота провела је у комунистичкој безбожној творевини, преварена као и већина да је то идеалан систем, гледајући шта намеће режим, с тога није ни умјела дати другачији одговор, али морам нагласити да нас је водила кад кад у Цркву и говорила о Богу.
Данас на таква питања ја бих имала другачији одговор.
На питање о смрти, рекла бих: Дијете моје, рођени смо за вјечност. И кад дође смрт, душа се раздвоји од тијела, она наставља да живи, али се претходно овдје требамо трудити да нам душа задобије Царство небеско.
Радо бих причала о томе, али моје дјевојчице су заробљене у канџама аутизма, не могу им објаснити чак ни појам дана, ноћи, времена и много тога. Можда их то стање и штити од подлости овог свијета. Тражим предности тог стања, али све је више оних дана у којим видим да су ми руке свезане пред бројним изазовима. Расту, улазе у пубертет, а ријешења за њихово стање нема на помолу и ситуација постаје прекомпликована. Истражујем и наилазим на бројне апеле болесних. Много је, данас, дјеце болесно. Шта је с нашом дјецом? Многа од њих су рођена здрава, као и моје дјевојчице. Нећу да роптим, али нећу престати ни да тражим ријешење.
Често чујем „свака ти част и нека ти је Бог на помоћи“. Али за шта ми је свака част? Ја само испуњавам дужност родитеља. Бог ми је даровао дјецу да бринем о њима.
Такође је Његово и допуштење тај аутизам, али није сигурно на погибао, него на спасење. Према ономе ко ми тако каже окренем се и са благим осмјехом кажем, помоли се за нас, умножимо молитве, па ће бити боље.
И даље сам остала ведра и радосна, што је многима за чуђење, то стање је остало непромењено од раног дјетињства. Без обзира што стижу четрдесете, задржах радост дијетета.
Тако да моја жеља да останем увијек дијете се остварује. Дијете у души. Редовно пишем поруке мајкама које имају дјецу са истом дијагнозом.
Сваки пут са надом да је нека од њих успјела да побољша стање дјетету. Али стање није добро. Дјеца стоје у мјесту или им је горе, то јесте долази до регресије. Многим мајкама је од силне бриге и терета нарушено здравље.
О, помози мајко Божије укријепи све пожртвоване родитеље, помози њиховој дјеци, откриј им путеве. Јер Ти видиш и знаш све.
Многи родитељи су укључили разне терапије, а то су најчешће антипсихотици. Вјерујем да неки од њих нису имали избора и разумјем их.
То је једино што нам нуди савремена медицина.
А, колико је тек шарлатана који као хијене чекају невољног родитеља да зараде на њиховој болесној дјеци. О, изроди, покајте се и не чините више злодијела, јер вјечна погибао вас чека.
Са тим антипсихотицима су ме дуго убјеђивали да је најбољи избор за дјецу с аутизмом. Па то је мало, па то је благо, па биће вам лакше, уствари жељели су да буде њима лакше у контакту са мојом дјецом. А, ја сам трпила и чекала … Можда већ сутра не будем имала излаза, али ћу да се борим докле буде могуће. Кад су тако добри антипсихотици што не помажу? Та дјеца се развлаче по психјатрима и мијењају им се стално лијекови, а они из фазе у фазу, некад буде боље, али чим постану имуни на тај лијек, мијењају за нови и тако … Је ли то оно добро за њих ? Уздам се да ће једног дана аутизам озбиљно и успјешно да се лијечи.
Сваки дан је борба, сва та дјеца су слична, али постоје поља која су неоштећена, то јесте сачувана код једних, а код других не. Чини ми се да су дјечаци са аутизмом угроженији од дјевојчица.
Господе, само Ти можеш ово да ријешиш. Опет понављам умножимо молитве за сву болесну дјецу. Јер знам сваког дана ни из каквог разлога облије ме радост, онда са осмјехом на лицу помислим. Ко нас се сјетио у молитви овог часа, па ми посла ову радост небеску.
Слава Теби Господе.
Аутор: Бранка Вукосав
Напомена: Пар реченица истакао С.Б.