Преузето са портала Борба за истину, где је објављено 22. јула 2024.
У србским земљама о проблему писма пишу само људи из удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРБСКА АЗБУКА Београд, а њихове текстове хоће да објављују само два портала: БОРБА ЗА ИСТИНУ и НАУКА И КУЛТУРА. На њима текстови опстају два до три дана, јер имају третман као и све друге занимљивости.. Већ саме те чињенице довољно говоре о томе да је србско друштво у целини равнодушно према нестајању ћирилице из јавог живота.
Поменута удружења оправдано окривљују за страдање ћирилице србске лингвисте зато што у правопису пише да Срби осим ћирилице имају и своју латиницу, иако два писма не могу да опстану у једном језику. Такође окривљују и државу зато што неће да примени уставну норму по којој је уз србски језик одређено само ћириличко писмо.
Претходним србским правописом из 1993.правдана је латиница у срском језику како би се њеним учењем могли читати латинички текстови на србском језику, а у садашњем правопису из 2010. године она остаје зато што јој је драстично повећан значај, јер је више разлога учинило да је „сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба.“( Извод из правописа).
Ако се уистину ради о „нашој“ свакодневној потреби да српски језик пишемо латиницом, а сигурно је „наш“ и проф. др Мато Пижурица, јер је управо он као главни рецензент „нашег“ правописа написао наведено, произилази да и он има ту свакодневну потребу. Али пошто још нисмо видели да он пише латиницом, нити је било шта икад, па и данас, од издања Матице српске било латиничко на српском језику, произилази да је он измислио објективну потребу да се српски језик пише латиничким писмом. Ако томе додамо и чињеницу да на интернету не постоји случај да је неки од познатих интелектуалаца родољубиве орјентације српски језик писао латиницом, онда је очигледно да се не ради о потреби него о навици да се користи латиница.
А зашто је задржана навика да се у српским земљама српски језик пише латиницом? То ћемо лакше разумети ако прочитамо целокупно тумачење М. Пижурице у правопису: .
„Ћирилица је по важности, прво и основно српско писмо, од седамдесетих година XX века запостављана, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби ,до уметничке стагнације. Она у српској традицији има и неспорну симболичку фузнкцију и зато је оправдана њена фаворизација у службеној и јавној и просветној и културној делатности. Новији културно историјски и политички развој, везан за скоро једноиповековно српско-хрватско језичко заједништво ( седамдесетак година и државно,из којег је настало богато српско наслеђе писано односно штампано латиницом ( наравно делом и старије од тог периода, потом савремене потребе културе и науке икомуникације ( с доминацијом латиничких култура ) – учинили су да сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба.“
Наведено у првој реченици је 100 % неистинито, јер сугерише да се не ради ни о каквој окупацији Срба латиницом, него да се до владавине латинице дошло неким стихијним процесом. Тиме је М. Пижурица сакрио од народа да се ради о планираној замени ћирилице латиницом, коју су започели комунисти одмах по разлазу са СССр-ом 1948. године, у садејству са америчком ЦИОМ. Прво је одмах 1949. ћирилица без обавештавања јавности избачена из ЈНА и полиције. Јавност је тек 1954. обавештена Новосадским књижевним договором да се српски језик преименује у српско-хрватски, као би у њега могла бити уденута и латиница као равноправно писмо са ћирилицом. Прави смисао политичке равноправности писама видљив је из дискусије хрватског професора др Јосипа Хама, који је био председник комисије за закључке са поменутог „договора“:
„Не ради се о томе да ми на пречац донесемо закључак да се укине једно или друго писмо ( преко Савезног извршног вијећа или другачије ), него о томе да за то нађемо пут, можда путем препорука…С временом би се ишло даље у изједначавању ( док се стројеви за једно писмо ,који су сада у погону, не би истрошили).“
(Извор: Књига Ђорђа Јањатовића „ Борба за ћирилицу“, а он је користио документацију Матице српске).
Фабрика писаћих машина „Славко Родић“ у Бугојну је производила и ћириличке и латиничке писаће машине, али је хрватски професор знао да су оне прве лошијег квалитета, па ће се оне прве истрошити.
Али пошто су комунисти знали да ће се истрошити баш ћирилички „стројеви“, нису чекали да се то догоди, него су они политичком одлуком одједном повучени из државне употребе. Дакле, више није било ћириличких машина, али је и даље тумачено да су оба писма равноправна. И докле је била досегла та равноправност? Дотле да једно време није било ни једног ћириличког слова чак ни у школском програму оснашњег СТУДИО ТВ БЕОГРАД! Дакле, вршено је политичко, државно, лингвистичко и свако друго насиље над ћирилицом, а М. Пижурица не пише о томе него о њеној запуштености.
У време од Срба вољеног друга Тита ћириица се није смела ни поменути, о чему сведочи случај сликара Милића од Мачве.Године 1960. он је у Београду, тачно у поноћ, прочитао свој манифест којим позива србску омладину да се залаже за ћирилицу као показатељ стварне слободе србског народа. После тога третиран је као непријатељ система, и онемогућене су изложбе његових слика.
Добро, тако је било у вуненим временима, али где је данас србски глас за србску ћирилицу? Како то да србска елита ћути о лажном правописном тумачењу њеног страдања? О томе у наредном тексту.
Аутор: Немања Видић, за СРБСКУ АЗБУКУ