Објављено и на порталу Борба за истину, 8. 8. 2024.
Ово је наставак текста са истоименим насловом, објављеног 3. августа на сајту Борба за истину (https://borbazaistinu.rs/ko-tebe-kamenom-ti-njega-hlebom/), а 4. августа и на овом блогу.
– И који хоће да се суди са тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину; (Мт 5, 40).
Како ово схватити?
Чујмо прво објашњења Светих Отаца Православне Цркве. Ава Јустин Поповић у својем Тумачењу Светог еванђеља по Матеју пише: Свети Златоуст богонадахнуто објашњава ову богочовечанску благовест: Спаситељ хоће да ми показујемо такву благост не само када нас бију, него и када хоће да узму од нас имање. Стога Он опет поставља тако узвишено правило. Као што тамо заповеда да се побеђује трпљењем, тако и овде уступајући више него што отимач очекује. Уосталом, он није просто поставио то правило већ са оградом; јер није рекао: „подај хаљину ономе који тражи“ него „ономе који хоће да се суди са тобом“, то јест који те вуче на суд и хоће да се суди са тобом. И као што после заповести – не називати брата безумним и не гњевити се на њега ни за што, у претходној заповести својој тражи више од тога, наређујући да се обрне и други образ, тако и сада, после изречене заповести о мирењу са супарником, опет проширује своју заповест, јер наређује да се супарнику да не само оно што хоће да узме већ да му се и већа дарежљивост укаже. Али ти можеш на то рећи: Шта, зар да наг идем? – Не, ми не бисмо били наги када бисмо до ситница испуњавали ове заповести, већ бисмо, напротив, били далеко лепше од свих одевени. Прво стога што нико не напада на човека који има такво расположење духа; и друго, ако би се чак и нашао толико суров и немилосрдан човек а се и на то дрзне, онда би се несумњиво нашло много више таквих који би тако врлинског човека покрили не само хаљинама, већ, када би било могуће, и самим телом својим. (Беседа 18, 2-3)
Како схватити објашњења Светих Отаца? И да ли је сада, у овим злим временима сврсисходно препоручено понашање хришћана и већим делом буквално тумачење Јеванђеља? Вратимо се зато у прошлост и у време када су настала Јеванђеља. Пре свега, треба нагласити да су Исусове речи биле упућене Јеврејима (Ја сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљева. – Матеј 15, 24). Тек на крају мисије, после распећа и васкрсења, Исус упућује апостоле да Његове благовести проповедају и преносе свим народима света, свакоме створењу, – Марко 16, 15). Зато се, по моме схватању, појмови брат и ближњи односе само на Јевреје (и да међу њима треба да влада дух заједништва и праштања), а непријатељи су им, по тадашњем сватању, сви други околни народи.
Вратимо се сада анализираном стиху број 40 Чињеница је да су преко кошуље (тунике) Јевреји носили капут или огртач, односно у преводу Вука Караџића, хаљину. Запитајмо се зато да ли нас Исус заиста учи да добровољно будемо наги (а што је било забрањено јеврејским Законом да повериоци могу дужнику судски да учине), и да допустимо непријатељу (тужиоцу) да нас потпуно понизи и осрамоти, и да са тим оружјем и таквим понашањем побеђујемо и спасавамо себе и непријатеља у свим случајевима?! Јер код Јевреја је, и у то доба, негован култ покривања тела. Или се ради делом и о мимикрији да се не доводи у питање колонизатор (римска власт), а да се истовремено народ припрема за борбу ради остварења духовне и физичке слободе образовањем и јачањем тадашњих и будућих поколења? Зато Христос наглашава да се зло не лечи злом. Потребно је противљење злу – добрим, гњеву – кротошћу, грубости – благошћу, мржњи – љубављу, осветљивости – опраштањем, пороку – врлином…
Сагледајмо сада и нешто другачија, старосрбска гледишта у тумачењу стиха 40, активним деловањем, а што нам и Христос посредно и непосредно говори: У свету мита, сходно томе и код Срба, кошуља, која штити али и дира наше тело, је танани, осећајни део душе. (Српске народне умотворине нам казују да невеста младожењи у дар доноси танану свилену кошуљу, да је и она сама танана, пуна чулних и нежних осећања; али и да у недрима често носи змију. А да ли ће змија бити чуваркућа или гуја присојкиња и од младожење зависи. Јер невеста може бити за срећу и берићет дома, али и за чемер и јад.) Дакле, кошуља у језику симбола указује на чулна осећања. Она су рђав господар јер човек лако може да постане роб земаљских страсти, инстиката, ега и порока; неконтролисаног понашања и гнева. Зато ако неко хоће да настави препирку са вама пошто сте му окренули други образ (ваше добре особине које не уочава и не жели да види), подајте му хаљину (не само оно што споља види и закључује о вама), већ уз осмех и зачуђени поглед подајте и кошуљу (чулна осећања); да бисте могли хладне главе, у смиреноумљу, да донесете исправну одлуку.
–И који хоће да ти узме хаљину, подај и кошуљу. (Лк 7, 29)
На први поглед јеванђелиста Лука сведочи исто што и Матеј, па се тумачи на исти начин. Али ако узмемо у обзир редослед јеванђеља (следеће допуњује претходно/а), могуће је и ово опомињујуће тумачење уз важна подсећања: Вода, ватра, осећања (и знања) су добар слуга, али и рђав господар; и да је за све у животу потребна права мера. То исто важи и за трпељивост и доброту (трпељиво добар и луд, као и чињеница да претерана доброта прелази у своју супротност, у злоћу). Наиме, права мера је неопходна и при зауздавању страсног, чулног дела душе. Ако у тежњи за смиреношћу и Божјим сазнањем претерамо и умртвимо срце за стари свет и напуштене ближње слдећи Христове заповести –Матеј 10, 35-38 (Јер сам дошао да раставим човјека од оца његова, и кћер од матере њезине, и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домашњи његови. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан И који не узме крста својега и не пође за мном, није мене достојан.) падамо у нови грех; душа постаје за патње људи у свету слепа. Зато нас горње речи из Јеванђеља по Луки (који је у животу био лекар душе и тела), можда и на следећи увид наводе:
У периоду одрастања млади се природно одвајају од родитељског дома и од ближњих по крви. – Зато ће оставити човек оца свога и матер своју, и припиће се уз жену своју, и биће двоје једно тело. (Постање 2, 24) Али када се одрасте, и ако сте се одвојили од најближих јер вас је њихова љубав можда заиста (а можда само по вама) спутавала, њихове жеље се нису подударале са вашим, ако сте се физички или због послова удаљили, или су због новог дома односи захладили, треба да тежите зближавању. Не чекајте да вам најближи затраже спољашњу пажњу – хаљину; дарујте им и кошуљу из народног предања: осећања и љубав – ваше отворено, по могућству, животом нерањено, невино, из детињства топло срце. А највећа љубав је ако родитељима, уз Божју благодат, дарујете мало, из љубави створено новорођено створење. Божји дар, нови живот, ново чудо; нову душу за наставак земаљског живота.
Све горе речено о потребној пажњи према родитељима и саосећањима са њима, односи се и на ваше пријатеље – ближње. и, по могућству, на све људе. Али ова тумачења о митском значењу појма кошуља не би била могућа да је коришћен Нови завет у преводу др Емилијана Чарнића. Јер код њега стих 40 гласи: „И ономе који хоће да се суди с тобом и да ти узме хаљину, подај му и огртач.“ И због таквог тачног, али у суштини буквалног превода, остали бисмо ускраћени и за другачија виђења, као и за исправна тумачења потискиваних и временом заборављаних народних предања, а по традицији Срба, разумљивих појмова. И поврх свега, били би ускраћени и за сву дубину, величину, вишезначност и слојевитост Исусових речи! Нажалост, у последње време се инсистира на новим преводима старих текстова Новог завета, а не наводе се стихови и речи које се у њима мењају и заборавом уклањају. А чему то води, закључите сами…
„Ко те потера један час, иди с њиме два“
Тумачећи Јеванђеље по Матеју и стихове Беседе на Гори, ава Јустин Поповић наставља: Смрћу загорчаном и грехољубљем раслабљеном роду људском Спас благовести: „Ко те потера један час, иди с њиме два“ (стих 41). На то Свети Златоуст кличе: – Видиш ли висину подвига, врлине, философије, на коју те наводи Спаситељ? Он објављује да и онда када непријатељу свом даш и горњу и доњу хаљину, ти не треба да му се противиш ако он зажели да обнажено тело твоје подвргне страдањима и мукама. Он хоће да би све било заједничко: и тело и имање; и да би ми помоћу њих служили како сиромасима тако и онима који нам неправду чине. Последње је дужност јунаштва, а прво – човекољубља. (Беседа 18, 2-3)
Душа изаткана од христоликих врлина, не само да се не боји страдања, него и воли их и тражи их. Тело, у коме живи таква душа, благо и кротко подноси напоре и трудове који су му силом наметнути. По Светом Златоусту: „потерати“ = „приморати ићи“ значи некога неправедно вући, без свакога повода и са увредом. Но ти и на то буди готов; буди готов претрпети и више од онога што он хоће да учини. (према Беседи 18, 2-3)
И даље ава Јустин наставља: – Спасоносна је благовест: „Који иште у тебе, подај му“ (стих 42) Који год иште, био то пријатељ или непријатељ, верник или неверник, подај му све што си примио од Бога, све што је Боголико, богодано, душекорисно. Нека невоља сваког човека буде твоја невоља преживљавај његову муку као своју, и Господ ће те увек научити шта треба дати; колико, како и када дати. Главно је да Господ буде у теби, и онда ћеш лако испуњавати заповести Његове и чинити дела Његова. (Тек поуке из овог пасуса аве Јустин, могу у потпуности да прихватим.)
Стих: – И ако те потера једну миљу, иди са њим две. (Мт 5, 41), је корекција превода Вука Караџића од стране владике Николаја Велимировића, а подудара се и са преводом др Емилијана Чарнића. Наиме, Римљани су као колонизатори имали право да натерају становнике окупираних области да им носе опрему до испоставе, али највише једну миљу, и више од тога им је било забрањено. Зато Исус својим заповестима Јеврејима (који су у потлаченом положају) налаже да се труде да у немогућности директне побуне, могу да испоље и покажу физичку и менталну спремност и издржљивост и, уз веру у Њега – Христа, супериорност у односу на тлачитеље.
У другом, духовном смислу, једна миља се односи на настојања и терен вашег противника, а друга миља на вас и вашу вољу. Ако сте Христов следбеник, наставите вербалну расправу као огледала људских душа у покушају да се поступци другог разумеју. Дијалог је начин и прилика да разменимо мишљења, нешто научимо, погрешке исправимо и постанемо обострано бољи. Јер највећи успех је ако потенцијалног непријатеља преобратимо у пријатеља.
А ако су поступци вашег саговорника били увредљиви, смогните снаге да се не гневите и да, по могућству, опростите учињено. (Матеј 5, 25) Да се не ствара зла крв; да не расте дух мржње. Да бисте били достојни љубави и милости Оца Небеског. При томе имајте на уму и поуке владике Николаја Велимировића из књиге Мисли о добру и злу: – Злочин је слабост, а не снага. Злочинац је слабић, а не јунак. Зато сматрај свога злотвора увек као слабијег од себе, па као што се не светиш слабом детету, не свети се ни злотвору. Јер он није злотвор по снази, него по слабости. Тим начином гомилаћеш снагу у себи и бићеш као море, које се не излива да потопи сваког дерана, што се у њ баца каменом.
Али ако увидите да се не ради само о нападу на ваш образ, достојанство и част, већ и на образ ваших ближњих, затим нејаких и незаштићених, не смете се поводити за препорукама из тумачења Светих Отаца које се углавном односе на монахе. Скините ваше свилене кошуље и обуците златом, од верних љуба везене кошуље за одбрану вере у милостивог Бога, одбрану слободе, отаџбине, одбрану вашег дома и дома ваших предака, а који на Небу вапију за правдом на Земљи; браните будућност рођене, али и нерођене деце. Сачувајте им од едукације и насилништва моћника образ; а од изопачених слугу Ђавола штитите нормалан природни и хришћански поредак, и право на слободу коју нам је Бог даровао! Нека вам на уму увек буду и ови стихови владике Петра Петровића Његоша исказани у Горском вијенцу кроз речи владике Данила:
„Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!“
А за потврду изреченог, нека вас надахњују и следеће речи Господа из Јеванђеља упућене апостолима: – Ово је заповест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. (Јован 15, 12-13).
Аутор: Слободан Бојковић