Преузето са портала Борба за истину, на којем је објављено 21. 8. 2025.
Наш историчар објаснио КАКО СУ СРБИ ПОСТАЛИ ХРВАТИ: „Између 1846. и 1941. српско становништво западно од Дрине смањило се за 2.000.000“
Не зову многи Балкан безразложно „буре барута“. Историја народа који живе на њему често потпирује бројне сукобе, дискусије и расправе, а порекло сваког понаособ, посебно Срба и Хврата, њихове сличности, повезаности и подударности ДНК материјала посебно интригира овдашње становништво. Када су и како дошли на ове просторе и да ли су и на који начин многобројни Срби постали Хрвати прихвативши католичанство, тема је којом се баве и многи историчари, међу којима је и др Владимир Умељић.
Ту су и други аутори који су писали о заједничком пореклу народа Србије и Хрватске, међу којима је руски научник и путописац Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни. Он је записао. „Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића“.
„Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом. Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“, закључио је.
„Преливање једне популације у другу“
Историчар Владимир Умељић у књизи „Балкански гамбит Ватикана“ бави се управо овом битном историјском темом – како су Срби католици постали Хрвати, а детаље својих истраживања изнео је и у интервјуу за портал „Корени“.
„Научно образложење ове студије проистиче из анализе верификованих, примарних историјских извора, који су представљени, и базира се на њиховом сведочанству, да се само у периоду између 1846. и 1941. српско становништво западно од Дрине, са довољним степеном математичке вероватноће, смањило за приближно 2.000.000 људи, а хрватско повећало за приближно исти број.
У првој линији ова коинциденција пробија сваки статистички оквир и води ад абсурдум сваки иоле нормални однос наталитета и морталитета у оквиру ове две популације, а ни историја није оставила никакве показатеље о енормним емиграцијама (куда би требало да су између 1846-1941. отишли они, у 1846. години далеко многобројнији Срби?) и још невероватнијим имиграцијама (одакле би требало да је заправо дошла толика маса Хрвата и од 1846-1941. тако значајно појачала своју убедљиво малобројнију популацију – у 1846. години око 3,5 пута мању од српске и то без касније придошле – прво окупиране и потом анектиране – Босне и Херцеговине, а после тога око 4 пута мању?).
Међусобна веза, једна врста „повратне спреге“ између ових бројки је непревидива, радило се дакле о једном једином, јединственом процесу.
Није наравно тешко закључити, да је – независно од биолошких фактора – дошло до масовног, врло специфичног и само једносмерног преливања једне популације у другу, следећи, метафорички речено, до одређеног тренутка принципу „спојених судова“ (до изједначења укупног броја Хрвата и Срба) а потом принципу „стрме равни“ (у даљу хрватску корист).
Детаљна етнографска карта Аустријске царевине из 1846. броји укупно 813.300 Хрвата и 2.624.000 Срба на својој државној територији, као и 5.183.000 „Италијана и романизованих Срба“, који насељавају – поред северног дела данашње Италије, тада у саставу хабзбуршке државе – читаву обалу Истре и Далмацију, где Хрвата иначе уопште нема. Чак и Словенци су тада са 1.167.300 људи били знатно бројнији од својих источних хрватских суседа.
Карта даље јасно разликује између Хрватске, Славоније и Далмације, што се одражавало и у званичној титули аустријског цара Франца Јозефа И. у односу на ове хабзбуршке покрајине (краљ Далмације, Хрватске и Славоније) а хрватска станишта су груписана око Загреба, ограничена између Вараждина на северу и Госпића на југу, словеначких области на западу и Славоније на истоку. И у Славонији су, иначе, Срби 1790. били већина, тако да је ту на пр. била основана Краљевина Славонија (1745.), која је 1849-1868. била апсолутно независна од Угарске и Хрватске
Закључно, како Хрвати тако и Словенци су ту класификовани као подгрупа Илиро-Срба. То је иначе сасвим одговарало ставу немачке науке у 18. и 19. веку (Бартенштајн, фон Таубе, Ј. Шникер, итд.), која је „појам илирства везивала за српски народ“. Писало се о многобројном илирском „расцијанском“ српском народу расејаном по читавом Балкану, а само успут су се помињали „Хрвати, унијати (што по природи ствари значи да су поунијаћени, покатоличени православци, који се већ рачунају као похрваћени) и неунијати.“
Истовремено се да констатовати да је с друге стране тадашњег разграничења Балканског полуострва, у Босни и Херцеговини као делу Османског царства, број Хрвата био по свему судећи незнатан, занемарљив док убедљиву већину становништва чине Срби“, објашњава Умељић.
Покатоличавање Срба
Даље је објаснио како је изгледало покатоличавање Срба.
„У мојој студији је тај процес подробно тематизован и обрађен у Славонији, Далмацији, Босни и Херцеговини, Дубровнику и Хрватској од Велике шизме па до данашњег дана. Покатоличавање се вршило агресивним „мисионарењем“, а најефикаснија метода је била превести владара у римокатоличку конфесију јер се потом сматрало да су и сви његови поданици аутоматски конвертирали, од бана Босне Стефана ИИ Котроманића (1314-1353.), преко Твртка И па до Стефана Вукчића Косаче. Њих хрватска историографија одмах после покатоличавања проглашава Хрватима“, истиче у наставку излагања, па додаје:
„То би свакако било исто толико научно тачно, као кад би Мађари прогласили Косачиног сина војводу Војислава Херцеговића Мађаром, јер се крајем XВ века под притиском Турака преселио у (тада мађарску) Славонију и још 1514. био забележен као заштитник српско-православне цркве Свете Богородице код села Глоговница испод Калника или пак кад би Турци прогласили једног другог Косачиног сина Стефана Херцеговића „чистокрвним“ Турчином, јер је прешао у ислам, тиме означио почетак масовне исламизације српског живља у Босни и Херцеговини и ушао у историју као велики везир и велики адмирал Османске империје, под именом Херсекоглу Ахмед-паша (српски: Ахмед Херцеговић). Или кад би пак Срби прогласили византијског цара Константина Великог Србином, јер је он ето био рођен у (данашњем) Нишу, односно Хрвати Марка Пола својим сународником, јер је исти потицао са (тада италијанског, данас хрватског) острва Корчуле, односно кад би било ко прогласио Мојсија Египћанином, јер је био рођен у египатској метрополи Тебе (данас Луксор)“, закључио је Умељић.
Извор: Блиц
Видети и интервју са Владимиром Умељићем:
https://www.koreni.rs/kako-su-srbi-postali-hrvati/