Пише: Слободан Бојковић
И коначно, после више од месец дана натезања, „Дневник“ је 3. септембра изнео тачне податке о производњи. Дакле, ни трага о небулозних три милиона тона годишње, са којима је кројен буџет Србије у наступајућим ратним условима.
Истовремено, на истој страници, објављена је и вест о паду количине прерађене нафте у ИНИ. Узгред се говори о паду производње, односно смањењу експлоатације са домаћих поља, али нема ни речи о количинама произведене нафте у Хрватској, бар у претходној години!
Уредништво “Дневника” овог пута није променило назив мог одговора који је гласио “Ипак није било тачно“:
Да ли због мог србовања насупрот аутономашких залагања, и данас мислим да је већ тада покренута иницијатива за слање и моје преваспитање на првој линији фронта у Хртватској. Наиме, пошто сам после успешно завршене школе резервних официра и стажа као командир рачунарске кабине ракетног дивизиона у Батајници, одбио понуду да се активирам, а тада а и касније да се учланим у Партију, као резервни потпоручник прекомандован сам у Тешку артиљерију, а затим, по запошљавању у „Нафтагас“ пребачен у Цивилну заштиту ООУР-а “Специјални радови” у коме сам радио. И из ње сам, највероватније октобра 1991, пребачен у ПВО-ЛПА (лака противавионска артиљерија), да бих 25. октобра телеграмом био обавештен о томе; и већ сутрадан сам се обрео у касарни код Сремске Митровице.