Преузето са портала Борба за истину, на којем је објављено 4. јула 2026.
Обележавање годишњице страдања 3.367 Срба у Подрињу
„У Братунац се не зове, у Братунац се иде“, стоји на билбордима са сликама побијене српске деце у Подрињу који су пре који дан осванули у Источном Сарајеву.
Билборди су постављени поводом обележавања 34 године од страдања Срба у средњем Подрињу и Бирчу, у знак сећања на најмање 3.267 жртава, као позив на централни меморијални догађај који ће се одржати у суботу 4. јула у Братунцу, када ће, како се очекује, патријарх српски господин Порфирије са архијерејима служити свету архијерејску литургију и парастос побијеним Србима.
Меморијални скуп у Братунцу и ове године ће, нема сумње, игнорисати западни амбасадори у Сарајеву, који сваке године, без изузетка присуствују комеморацији 11. јула у Поточарима и обележавању годишњице сребреничке трагедије.
Комеморацију Братунцу редовно игнорише и бошњачко Сарајево, чији представници и политички и правосудни не желе да знају ни да чују за српске жртве из рата 1992. – 1995. године.
Последњих година потомци побијених Срба и Организација породица заробљених и и погинули бораца и несталих цивила општина Сребреница и Братунац редовно су поред пута Братунац–Поточари постављали фотографије убијених Срба као подсећање да су у протеклом рату на овом подручју убијани и Срби да су злочини вршени и над Србима.
На бројним постављеним фотографијама били су представљени и ликови деце која су имала тек три, четири или пет година која су такође побијена у последњем рату.
„Ово су фотографије Срба цивила и војника који су бранили своје кућне прагове. Ово нису фотографије људи који су починили геноцид, како то представљају федерални медији“, изјавио је председник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила општине Сребреница Бранимира Којића.
Већ скоро три деценије, почетак јула у Подрињу је време за обележавање стравичних, тешких и тужних годишњица српских страдања. Време сећања на небројене жртве, многи од њих убијени су на најмонструозније начине што до дан данас није било довољно да их међународна заједница, бошњачко Сарајево признају, да породице добију сатисфакцију и виду правде и истине, а џелати да буду кажњени.
Међу жртвама којима ће у суботу бити служен парастос је дечачић Слободан Стојановић, 12-годишњак из Доње Каменице, који се јула 1992. године вратио у своје село да узме пса Лесија кога је неизмерно волео. Пао је у руке Диверзантског вода Команде здружених јединица Липље, Каменица тзв. Армије БиХ и Елфете Весели.
„На месту злочина били су сем Орића и Саким Халиловић Кибе и Зулфо Турсуновић. Дечак је био удаљен 10-15 метара од Орића и Кибета. Пришла му је Елфета Весели и ухватила га за главу. Неко је рекао да ће она направити белај, на шта је Орић одговорио да она нема ј… за то. Са удаљености од неких осам метара видео сам како Елфета држи дете за главу, узима нож и говори: ‘Ако сам ја балинкура, он је четник!’ Након чега му повлачи нож испод браде“, испричао је на суђењу Елфети Весели на суђењу у Сарајеву сведок С-1.
Елфета Весели за убиство дечака осуђена је на 13 година робије.
У мају, јуну, јулу, августу 1992. и зиму 1993. српска села око Братунца и Сребренице нападана су, као што је то чињено и у Другом светском рату, углавном на велике православне празнике.
На Ђурђевдан 1992. године нападнути су Гниона и Бљечева, на Петровдан Залазје, убијено је 69 мештана, на Божић 1993. Кравица. У другој половини јуна 1992. у Ратковићима и Брежанима убијено је 56 мештана, 5. јула у Загонима 14, у Крњићима 24 Срба.
У Магашићима је крајем јула 1992, у нападу снага Насера Орића из Сребренице, убијена трудница и још 14 Срба, 8. августа нападнута је Јежештица, запаљено је 55 српских кућа, међу жртвама била је Савка Млађеновић која је заклана у својој кући пошто су јој претходно пред очима заклани синови Драган и Анђелко.
Крајем септембра разорено је Подравање, убијено је 35 Срба, међу њима седам жена, петоро је одведено у сребреничке приватне затворе. Факовићи и Бољевићи попаљени су 5. октобра, Бјеловац и Сикирић 14. децембра када је убијено 68 мештана, још 41 нешто раније.
У Кравици је на Божић 1993. побијено 49 Срба, рањено 78, у Скеланима девет дана касније још 69 Срба. На подручју Скелана за три године убијен је 301 српски цивил. Тог 16. јануара Цветку Ристићу убијена је читава породица, отац, брат, сестра, нешто раније, у заседи и мајка.
Према подацима верификованим после рата, у пролеће и лето 1992. у јесен и зиму на 1993. годину муслиманске снаге из Сребренице разориле су 5.400 српских домова по Подрињу, без једног или оба родитеља остало је 800 деце.
Стани Сављевић из Кравице заклали су на њиви снаху Славку Стјепановић иза које је остало седморо сирочади, убили мужа Брану, братанца Драгана, сестрића Славка и још десет ближих сродника. Славки Матић из Бјеловца убијена је цела породица. Славки су на кућном прагу убијене обе кћерке и супруг Радивоје, а Брани Вучетићу отац, брат и мајка, док је он као деветогодишњи дечак заробљен и одведен у сребренички логор.
„У ноћи између 5. и 6. новембра 1992. године муслиманске снаге упале су у села Доња и Горња Каменица. Сви мештани који су остали у селу били су мучени и убијени на најмонструозније начине: везивани су бодљикавом жицом, разапињани су између храстова (што су злочинци звали ‘исмијавање Христа’), пекли су их на ражњу, одсијецали им главе на пању, забадали шипке и ексере у главу, одсијецали удове… На овај начин убијено је 126 цивила и војника, а највећа стратишта су била Глођанско брдо, Козјак, Трешњица, Маскалића поток и Широки пут“, стоји у једном од сведочења о догађајима из 1992. године.
У Кравици је на Божић убијен мали Владе Гајић, имао је само 4,5 године, мало даље и 77-годишњи Неђо Ерић. Тог дана Насер Орић сликао се у Кравици.
„Имамо 3.267 разлога зашто Република Српска мора да постоји, да нам се не би поново десио геноцид“, изјавио је пре који дан Синиша Kаран, председник Републике Српске, после припремног састанка са представницима институција и организација пред меморијални скуп у суботу у Братунцу.
Аутор: Зоран Шапоњић
Извор: РТ Балкан
Напомена С. Б.
Видети и песму М. Меденице:
Заборављеном анђелу – Слободану Стојановићу!