Претходно објављено 23. 2. 2023. на порталу Борба за истину.
Приредио: Слободан Бојковић
Налазимо се у времену лажи и тоталног медијског мрака. Људи су слуђени, успавани и зомбирани свакодневним вестима са лажовизија. Не схватају да је Гебелс одавно превазиђен од стране нових паразита и научно поткрепљених бездушних манипулатора. Достигнућа науке се уместо за добробит користе за нарастање сила зла. Завади па владај је основно, миленијумско гесло свих моћника. Завади у земљи, завади ван ње. Уништавајте пријатељства, будите одвојени, на социјалној дистанци, слаби, незаштићени… Погазите вишевековна пријатељства, све врсте морала и самопоштовања… Будите робље сила зла западног, огрезлог у материјализам, Новог светског поретка…
Овог месеца је и 185-годишњица државног српско-руског пријатељства. Успостављања дипломатских односа кнежевине Србије и царске Русије. Али Србија, Исток на Западу и Запад на Истоку, одавно нема снаге, јер је разједињена; убијена јој је слога. Народ не схвата да смо дотакли дно дна. Да је изгубљено осећање за земљу, државу, слободу. Да се зарад мрвица са еуропејског стола треба да одрекнемо свете земље и народа који у муци, на Косову и Метохији, у срцу Балкана, још опстаје. Да се без поговора повинујемо диктатима глобалиста и по њима замишљеном Новом светском поретку. Да смо, изгубивши самопоштовање, спремни да за нацртану и обећану „шаргарепу“, предамо на уништење не само своју, већ и будућих генерација, будућност.
Зато, ради подсећања на то шта нас чека, почујмо и следеће стихове, вапај још постојећих људи за које се може рећи да нису издали своје корене и славне претке. Који за себе могу да кажу да су деца светлости, потомци Божјег народа, Срби…
ЗЕМЉО МОЈА*
Земљо моја, једина на свету,
Постала си превише крхка, рањива.
Главу си повила, леђа оголела.
Под теретом, од шибања, сва си клонула.
Мораш устати!
Да би наше ране залечила.
Устани, подигни се, усправи се.
Без тебе нама будућности нема.
Тешка се над нама судбина надвила.
Демонова рука нас је зграбила.
Устани!
Да би и ми устали, благородна!
Хтели би да те с нечастивим привенчају.
Да те на силу без љубави удају.
Хтели би да ти деца вечито буду несрећна.
Устани, земљо моја, измучена и рањена.
Устани, да би твоја деца устала!
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Вера у Бога нас је из пепела рађала,
Снагу давала, душе нам сачувала.
Земљо моја, песма о теби нас је одржала.
Буди поносна као што си увек, рођена, била.
Исправи своја повијена леђа.
Устани, земљо моја, да би твоја деца устала!
* Песма из књиге „Сигнет душе“, Марије Јотић
Савез књижевника у земљи и расејању СКОР, 2022.
Приредио: Слободан Бојковић