Преузето са портала Борба за истину, где је објављено 12. 8. 2024.
Године 2017. водећи лингвисти у сарадњи са Министарством културе били су припремили предлог закона о језику и писму, који није стигао пред народне посланике ни у наредне четири године.А кад не прође нешто што је предложило једно министарство, то значи да је прикочено са највишег места.
Онда су НОВОСТИ почеле да у својој рубрици „Култура“ објављују текстове многих јавних личности на тему „Зашто држава не штити ћирилицу“, како би се извршио јавни притисак на власт, тј. на председника државе, да се тај предлог стави на гласање. Било је ту макар четрдесетак текстова, али без одговора на постављено питање „зашто држава не штити ћирилицу“. Одговор на то питање дали су још пре две деценије људи из удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРБСКА АЗБУКА Београд, а он гласи: држава не штити ћирилицу зато што се у Србији спроводи стари необјављени државни програм латининзације србског народа, започет доласком на власт комуниста.
Укратко, главни узрок нестајања ћирилице је у томе што није јавно преломљено да ли је ово друштво за србску ћирилицу или за хрватску латиницу.
Србски народ се јесте јавно определио за ћирилицу још 2006. године на референдумун за Устав, али је држава одлучила да игнорише Устав, како би показала непријатељском Западу да је на његовом путу. Она то не би могла је нема сагласност ћуталачке родољубиве елите. Један њен део, онај лингтвистички, ради директно на игнорисању Устава правописном нормом ( стандардом ) да је србска и латиница. Главни њен део својим нечињењем, лењошћу и незаинтересовношћу за србска судбинска питања даје подршку председнику. А он је још 2014. рекао у интервјуу књижевнику Басари да ће му бити најтеже да промени свест србском народу. Што се тиче промене свести одустајањем од ћирилице као показатеља и носиоца србске националне самосвести у томе се грдно преварио, јер све иде без отпора као подмазано, да се боље не може ни замислити.
Садашња државна власт поставила је систем латинизације на следећи начин:
- Крије од народа да је Уставом Србије прописана само ћирилица уз србски језик, него га председник државе још и обмањује говорећи јавно да је наша и латиница.
- Држава доноси законе који су по питању писма противни Уставу, у том смислу да је и латиница србско писмо.
- Док се србски народ определио само за ћирилицу на референдумун за Устав 2006., млади Срби се не уче томе кроз просвету, па се формира свест да су „оба писма наша“, да је свеједно ћирилица или латиница.
- Националне институције раде на штету народа оно за шта их плаћа држава, и то: САНУ ради на речнику српскохрватског књижевног и народног језика уместо србског језика, а Матица србска пркоси Уставу србије издавањем правописа по коме србски народ има и своју латиницу.
* Држава Србија поставља главног уредника НОВОСТИ, које имају огроман утицај на народ па у њему јачају свест о томе да су „оба писма наша“, „па ће нам остати латиница ако нестане ћирилица“. Те новине штампају на ћирилици само дневно издање, а све остало им је на хрватској латиници. Тим туђим писмом се представљају и на интернету, а победиће управо оно „србско писмо“ које тамо победи..
* Друге дневне ћириличке новине ПОЛИТИКА такође шире свест од два србска писма, а почетком овог века објавиле су штетан текст под насловом „Интернет ће докрајчити ћирилицу“. То је лаж јер је управо Бил Гејтс вратио ћирилицу из мртвих. Делегација удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад тада је посетила ПОЛИТИКУ да би протествовала зато што она неће да објављује саопштења удружења. Главни уредник Милан Мишић гледао је делегацију са сажаљењем и рекао да ћемо ионако за коју годину сви говорити енглеским језикоим!
Дакле, не само да у анкети НОВОСТИ нико није одговорио на постављено питање зашто држава не штити ћирилицу, него се нико није бавио суштинским питањима.
Кад је председник државе рекао да је наша и латиница, следи да је наша и ћирилица..
Онда се намеће питање. зашто да ми уопште штитимо нашу ћирилицу од наше латинице? Ово тим пре што не каже само председник државе да је наша и латиница, него су исто написали и лингвисти у србском правопису, који за себе кажу да су Срби.
А поготово се ствар компликује ако се зна да у Уставу Србије пише нешто супротно – да су у службеној употреби србски језик и ћириличко писмо. Међутим, намерно није учињено ништа да би народ сазнао за уставну обавезу писања ћирилицом, па само занемариво мали део народа зна шта пише у Уставу. Та потпуна необавештеност одговара и председнику, и лингвистима, и елити у целини. А ако председник државе никад није јавно рекао своме народу шта пише у Уставу о писму , него је говоро само то да је наша и латиница, по судбину ћирилице постаје и неважно шта пише у Уставу, јер је логично да народ верује свом председнику. Уосталом, кад је председник био Тито говорио је да се не треба држати закона као пијан плота, зашто да народ не верује и садашњем председнику да се не треба држати Устава као пијан плота, поготово ако у њему нема ни помена о другом писму осим о ћир5илици. Напротив, тамо пише оно за шта се србски народ определио на референдуму за Устав 2006.г.: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Од тада је прошло 18 година, држава намерно није чинила ништа на спровођењу тог уставног прописа, па данас ни лења и на србско равнодушна елита не зна шта пише у Уставу о писму, а камоли да то знају власници пекара, месара, вулканизерских радњи и слично.
Из напред наведеног би се могло закључити да србску ћирилицу треба штитити од србске латинице, као да је она тринаесто прасе у србском језику и србском народу, па јој је потребвна цуцла, али не само док не ојача, него за стално. А поред овакве власти, оваквих лингвиста и овакве елите никада неће ни ојачати, а камоли одбити напад хрватске латинице, него ће се само батргати око неких својих 1,5 %, колико је ћириличких натписа избројао у Новом Саду председник Матице србске проф. др Драган Станић. И то у улици која носи име великог србског родољуба Јована Јовановића Змаја.
А да ли ће Д.Станић учинити нешто за ћирилицу после тог свог застрашујућег открића? Не, него ће и у новом правопису Матице србске писати да Срби имају и своју латиницу, а њему је већ поверен четврти мандат.
Видели смо да су за два србска писма председник државе и лингвисти који пишу правопис, што значи да су у коначном за латиницу, а сада ћемо показати како се према ћирилици понела србска елита.
За једно србско писмо-ћирилицу до сада су се недвосмислено изјаснили: у време Тита само сликар Милић од Мачве, Батрић Јовановић и академик Радомир Лукић, а после реаспада Југославије људи из удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРБСКА АЗБУКА Београд, лингвиста мр Бранислав Брборић и академик Срето Танасић. То је бедно мало за србску ћирилицу поред многобројне живе србске елите, па да видимо како се она оглашавала док је ћирилица падала према свом показаном постотку.
Рецимо одмах да је „елити“ стало до ћирилице колико и до лањског снега, па је о писму мало писала. А и кад је писала никад није рекла да треба вратити ћирилицу србском народу у пуном суверенитету, да она поново влада као у време кад је Србија пре стварања Југославије била нормална држава ( академик Радомир Лукић 1990-г). Они су за то да се статус ћирилице само поправи за који постотак, а највише докле су могли добацити је Титова равноправност писама. Најпоразније у том смислу је било писање проф. др Војислава Максимовића и проф. др Алексе Бухе у часопису Календар кад је 1991. обновљен рад Србског културног и просвјетног друштва Просвјета, која је основана 1901.г., а забрањивана је у време оба светска рата и, наравно, у време друга Тита. У својим уводним текстовима нису се заложили за стање из 1901.г. – само ћирилица у србском језику, јер је то било тако давно, а у међувремену су биле три Југославије, Јасеновац и јаме за Србе, братство и јединство са Хрватима, равноправност писама, изгибија и егзодус Срба из Хрватске, предаја Арнаутима Косова и Метохије, гласање свих оних са којима су Срби живели у Југославији за резолуцију у УН о геноцидности србског народа. Итд, итд. Беше то она равноправност писама кад су државном одлуком повучене из употребе све ћириличке писаће машине и престала њихова производња, а ипак су поменути професори и сви остали школовани Срби и даље гуслали о равноправности писама. Па су и данас за равноправност писама и поред оних 1,5 % ћирилице, „јер ми овде не живимо сами и требамо бити умерени у коришћењу ћирилице“ ( писао у НОВОСТИМА проф. др са Богословног факултета). Тако ми лажемо сами себе да смо широкогруди и толерантни, а у ствари смо комотни и неодговорни према прошлим и будућим генерацијама Срба, ако тог имена уопште и буде.
Елита није давала значај ћирилици, па се није ни бавила питањем откуд Србима два писма и требају ли им два писма. А ако је научила од људи из удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРБСКА АЗБУКА Београд- да два конкурентна писма не могу опстати у једном језику, да кажу свом народу које писмо му је прече. Додуше, није лако објаснити простом народу како може бити србска латиница ако је преузета од Хрвата у време Тита, ако је њу саставио похрваћени Немац Људевит Гај за потребе Хрвата па се по њему зове и гајевица и ако се у задње време назива на друштвенимм мрежама и Павелићевом латиниоцом зато што је он одмах по стварању усташке државе њу наменио Србима које не намерава да побије кад је им је забранио њихову ћирилицу. Па онда чињеница да је ћирилица била србска од самог почетка писмености Срба, а латиница је постала србска тек кад су на власт дошли комунисти на челу са њиховим другом Титом. Да се човек просто упита има ли уопште србске памети, а ако је и има где је? Ја одавно пишем да не постоји ни један случај да се елита залагала за враћање ћирилице Србима, па ако се то не тражи неће се ни десити. Исто сам рекао и кад је ЋИРИЛИЦА Нови Сад обележавала 20 година рада, а присутни лингвиста проф. др Милош Ковачевић је потцењивачки направио упадицу да мало читам. Мени је довољно да ми нико не може оспорити да се у уводним текстовима двојице универзитетских професора у поменутом часопису КАЛЕНДАР не предвиђа враћање ћирилице србском народу, него је максимум очекивања Титова равноправност писама. .
Ево сада колико се, и како, елита залагала за србско национално писмо – ћирилицу:
Проф. др Мило Ломпар
У његовој култној књизи „Дух самопорицања“, масе 1,4 кг, последње и коначно издање, стр. 355., по питању језика наведено је слредеће: „Основно, неприкосновено и руководно начело српске културне политике треба да гласи; сви Срби говоре српским језиком.“
То су знали и србски сељаци у БиХ у другој половини 19. века, о чему овако сведочи руски конзул Александар Гиљфердинг. На питање којим језиком говоре, у православном селу одговарају да говоре србским језиком,.а у католичком селу одговарају да говоре „по нашки“. Ти покатоличени Срби још не знају за хрватски језик, а неће да кажу да говоре србским језиком.
Затим следе укупно две реченице о писму у тој огромној књизи.
„И док је њихово доминантно писмо ћирилица, јер она изражава континуелни и савремени аспект континитета, дотле је њихово гранично писмо латиница, јер оно изражава континуелни и контактни аспект идентитета. Неопходно је, дакле, да следбеници српске културне политике буду окупљени око таквих захтева, да наметну ту тему – и такве теме – странкама које рачунају на српску публику, да подстакну њихов међусобни ривалитет у таквим стварима.“
Није лако разумети како може бити доминантно оних 1,5% ћирилице у Новом Саду наспрам 98,5% латинице! А што се тиче тезе о србској латиници као граничном писму, то би се могло тумачити овако. Граничили негде Срби и Хрвати, па први примили од других 100% латинице, а други од првих 0% ћирилице. По Ломпару стање је нормално, тржишно, нек се такмиче писма па ком опанци ком обојци. Међутим, нису Срби примили латиницу на граници, па се она разлила до Београда, него је било супротно – њу је донео у Београд друг Тито, па се одатле разлила по Србији.
М. Ломпар је писао програм за ДВЕРИ, а негде у петом одељку спомиње се и ћирилица, смештена уз старе занате. Треба их чувати, подједнако и једно и друго, јер су подједнако важни. Али како? Можда баш као ДВЕРИ које су у предизборној кампањи имале и овакву поруку: USTANI SRBINE ZA ŽIVOT SRBIJE!
А програми других политичких странака? Тамо се ћирилица уопште не спомиње!
Проф. др Слободан Антонић
Нема му равног по ангажовању за србску националнун ствар. Пре неких петнаестак година на сајту ВИДОВДАНА објављен је мој текст „Србска интелектуална елита да се одреди према ћирилици“. Као позитиван пример навео сам управо професора Антонића, а као негативан пример М-Ломпара. Наиме, у интервјуу датом часопису „Геополитика“ рекао је да су све његове дотадашње књиге биле латиничке, јер је мислио да је свеједно, а све будуће биће ћириличке, јер види да није свеједно. Чак је рекао нешто чиме је одушевио Србе:“Морамо пружити отпор ћирилицом“. Али после објављивања оне Ломпарове књиге вратио се свеједности. Тако је на сајту „Стање ствари“ у неком дуелу са Вељком Мишином, писао отприлике овако: „Срби и иначе воле да се деле, па су се поделили и по писму: да ли „само ћирилица“, или „ћирилица као примарно писмо“.По мени, свеједно је прво или друго.“ Али не може бити свеједно јер је оно „примарност ћирилице“ њу већ сахранило. И нису се Срби поделили по писму зато што воле да се деле, него их је по тој основи поделио Тито. А зашто је М. Ломпар наведен као лош пример?. Имао је неки текст на више страница о пожељној државној културној политици у којем је говорио о србском језику, а ниједном није поменуо ћирилицу. По томе препознајем да је некоме свеједно ћирилица или латиница. Исто ради и држава, па у Закону о јавној набавци пише да конкурсна документација мора бити на србском језику, без помињања ћирилице. Исто је и у Закону о трговини, па зато у србским продавницама нема србске ћирилице.
А који је смисао одреднице у Уставу да су у службеној употреби србски језик и ћириличко писмо? Па управо то да се за србски језик подразумева само србска ћирилица, а не и хрватска латиница. Да се србски језик армира само ћирилицом.
Проф. др Рајна Драгићевић
У Бајиној Башти била је манифестација „Ћириличка баштина“, на којој је она рекла ово: „Целокупна српска књижевност, целокупна српска култура од најстаријих времена до данас, а то значи од 11. века па све до другог светског рата, писана је ћирилицом. И поред тога ми данас морамо да доказујхемо да је ћирилица основно писмо, да треба да се вратимо ћирилици, да треба да бринемо о ћирилици и да треба да доказујуемо да је ћириулица наше примарно писмо.“
И сва остала лингвистичка елита сјатила се у Бајину Башту да цмиздри над судбином ћирилице, а управо је та елита дала „научну“ подлогу председнику државе да може послати ћирилицу у музеј саграђен за њу код неког манастира у близини Бајине Баште. Тако се ћирилица вратила на свој почетак – у манастир.
Пре више од две деценије био је неки скуп о ћирилици у Новом Саду у организацији удружења ЋИРИЛИЦА, а ја као члан комисије за закључке нисам хтео да потпишем оно што су саставила друга два члана – професори Пижурица и Ковачевић.. Написали су управо оно што данас говори Р. Драгићевић – да је ћирилица примарно писмо. И истина је да су то стално доказивали, али коме? Ником другом осим самима себи. Ако их две деценије није отрезнило оних 1,5 % примарности ћирилице у Новом Саду, онда им нема помоћи. Ја сам већ три деценије говорио и писао о томе зашто ћирилица не може да буде примарно писмо. Зато што је увођењем у србски језик и другог туђег писма као србског она изгубила карактер србске националне вредности и постала само једно од двају средстава за записивање србског језика, па неуки народ овако закључује: ако нестане ћирилица, остаће нам наша латиница Нама не треба таква ћирилица јер сведочи о епском србском поразу. Треба нам само победничка ћирилица, која влада, и која је носилац и свакодневни показатељ србске националне самосвести. Лингвистичко муљање са два србска писма није одбрана ћирилице него одбрана хрватске латинице, да се сачува оно што је она већ освојила. То је само доказ колико је комунизам испрао памет србској елити, па је остала заробљена у србохрватству и југословенству. Она ће, заједно са лингвистима, да и даље гусла о ћирилици као примарном писму и кад ње буде не садашњих 1,5%, него и 0,15%. Када би она ипак могла постати примарно писмо? Што но каже народ – кад на врби роди грожђе. Није важно што до сада није било рода, јер су лингвисти толико родољубиви и забринути за примарност ћирилице да од ње неће одустати све док их држава за то плаћа. Међутим, Срби су обично скептични па се могу сетити да кажу да ће бити примарности ћирилице кад буде и примарности националне заставе, националног грба и националне химне. Тј., никада.
…………………………………………………………………………………………………………………….
Стидим се оваквих србских лингвиста, па не бих више о њима. А и узалудно је.
Аутор: Немања Видић, дипл.инж.маш.