Преузето са сајта Вечити шах, где је објављено 4. 3. 2024, аутор текста ИМ Жељко Ђукић; такође објављено и на блогу Шах-мат листе.
Ин мемориам др Слободан Илић (1953-2024)
04.03.2024 / ИМ Ђукић, Жељко (2238)
Опроштај од драгог пријатеља
Пре неки дан, у касне ноћне сате, изненадни Максин (ИМ Бранимира Максимовића) позив није слутио ни на шта добро. Питао ме је да ли сам се скоро чуо са његовим кумом Бобеком и ја сам му одговорио потврдно: – Да, било је то јуче. Рекао ми је да је вест коју је сазнао страшна, али да је треба проверити. Kасније ми је потврдио да је Бобек изненада умро у Солуну, где је био са братом Зораном и пријатељем Шкаром. Остали смо без речи. Ћутање са обе стране је изражавало бол и велику тугу за драгим пријатељем и Максиним кумом.
О човеку какав је био Боби теско је писати, с обзиром да је био особа широких интересовања и енциклопедијског знања. Чега год се дохватио, трудио се да иде до краја. У свом основном занимању, медицини, достигао је највиша звања. Учешћем на конгресима из нуклеарне медицине, пропутовао је целу земаљску куглу. Спонтано је владао енглеским језиком, прочитао мноштво књига, писао стручне чланке из своје области, био непревазиђен у причању занимљивости… У шаху је остао јак мајсторски кандидат, мада је шах обожавао. Преширока интересовања и недостатак времена нису му дозволили да дође до титуле мајстора, до које је био близу. Где год се налазио, увек је око њега био велики број људи, јер је знао тако занимљиво да прича. И углавном насмејан, духовит, раздраган, срдачан.
Често се на друштвеним мрежама оглашавао о шаху различитим поводима. Његови текстови су били читани, препричавани и дуго анализирани. Стил јасан, врцав, пун стилских фигура, дотеран, никога није остављао равнодушним. Истицао је успехе нишких шахиста и селектора: Сузана, Марјанко и Игор су нишке перјанице, али последњи успех српских шахиста приписује Миодрагу Перуновићу, нашем селектору. Недавно је остварио давнашњу жељу: сакупио је своје најзначајније текстове и објавио у књизи под називом “У шаховском огледалу”. У посвети која носи датум 1.2.2024. пише: “Жељку мом дугогодишњем шаховском цимеру”, а 27.2. је стигла трагична вест из Солуна… Живот је непредвидив!
Велику љубав према књижевности крунисао је пре две године књигом кратких прича “У предворју љубави”. Све приче повезује једна невидљива тема: зашто упркос узајамној симпатији двеју особа не долази до љубави; зашто често љубав остаје у „предворју”. Овај философски феномен, Боби је обрадио маестрално. Препознао сам и једног шахисту, мада су приче везане за људе из његове струке. Вероватно му је Чехов био узор.
Поред те две књиге постоји још једна коју смо Боби и ја објавили у самиздату, а била је одлично примљена у нишким шаховским круговима. Kњига „Охридски дневник“ објављена је после нама најдраже Друге савезне лиге, у Охриду 1979. године. У књизи су приказане све партије и коментари по колима. Описане су разне занимљиве ситуације и атмосфера пре, за време, и после Лиге. Ја сам обавио технички део посла, сакупио све партије, а Боби је у свом раскошном стилу описао атмосферу. Победили смо за педаљ испред Спартака из Суботице захваљујући додатним критеријумима. (Вратили смо се у Прву савезну лигу и у наредних 14 година само смо 1982. године били у Другој лиги зато што је неколико стандардних играча било на одслужењу војног рока.)
По повратку из Охрида (негде око два сата после поноћи), изненадио нас је спонтани дочек на Нишкој железничкој станици. Популарност шаха из тог времена је данас незамислива. Обезбеђена материјална подршка захваљујући дугогодишњем председнику клуба Жарку Радичевићу, брига о финансијама секретара Љубише Игњатовића, предани рад шаховског учитеља и педагога Драгољуба Михајловића у Пионирском дому и победе талентовних нишких шахиста, допринели су томе. Шаховски клуб под називом Железничар (од 1960. године до 1993. када је преименован у ШK Ниш), бележио је успехе. То је и Бобијева заслуга који је играчима, пријатељима и клубу посветио себе, оставши им веран до краја: као играч, организатор, лекар, саветник, психолог… Практично све!
Четврта књига није завршена. Дуго смо радили на скупљању грађе за монографију „50 година нишког шаха – од 1965. до 2014.“ Плодне су то године биле, са учешћем на 25 Првих савезних и 18 Других савезних лига. У прикупљеној грађи недостајале су нам Бергер табеле за међународне турнире 1970. и 1971. године. После реконструкције Владице Андрејића за 1971, Боби је тврдио да ће нам се по Јунгу брзо решити и ова друга табела. Тако је и било: Владица је и ту одиграо важну улогу. Прикупили смо сав материјал и сада, када су очекивања била да Боби, који се јасно сећао свих детаља, финишира са описом лига и турнира, напустио нас је… А у току живота, у тешким тренуцима, са осмехом, често је говорио да смо сви ми јагањци на паши, а косци бирају кога ће узети.
Рођен је 1953. и радо је у шали помињао да су 17. августа рођени и Михаил Ботвиник и Роберт де Ниро. Такође, да је чувена партија Штајниц – Барделебен одиграна 17. августа 1895.
Боби до седме године није имао никаквих здравствених проблема, а онда је, при покушају да јако шутне лопту, пао као покошен. Од тог момента почиње његова борба са вирусом и последицама дечје парализе; борба која је трајала цео живот. Отац Станислав је покушао све. Води га у Валдолтру, болницу на обали Јадранског мора, код познатог ортопеда др Богдана Брецеља који обавља две ризичне операције. У међувремену учи за школу, савладао је словеначки језик и стекао многе пријатеље. После две године враћа се у Ниш поражен чињеницом да ће ипак током живота морати да се ослања на штаке. Наставља школовање, а два другара, Здравко Томић Баја и Мирослав Радошевић Шкар са којима је у истом разреду, постају му нераздвојни пријатељи и подршка за цео живот.
Мајка Ружа, наставница, жена осећајне песничке душе (ето тајне одакле Бобију таленат за писање!) и отац Станислав, доктор агрономије, вредан, принципијелан и на први поглед помало крутих ставова, подижу два сина. Један је наклоњенији друштвеним, а други природним наукама. Обојица, у Пионирском дому, у шаховској школи Драгољуба Михајловића, коју смо сви прошли, играју пионирска првенства и бивају очарани шахом. Зоран постаје јак интермајстор и дипл. инг. електронике, а Боби јак мајсторски кандидат. Био би мајстор ФИДЕ да је могао више времена да посвећује шаху. Препознатљив по енглеском отварању белим фигурама, а сицилијанци и Тартаковеровој варијанти даминог гамбита када је био црни.
По завршетку факултета Боби ради на Институту за нефрологију и хемодијализу. Иза свих његових популарних текстова стајао је потпис др Слободан Илић, а иза тога се крио доктор наука са две специјализације (из нуклеарне медицине и психијатрије). Био је професор на Медицинском факултету у Нишу и редовни члан Медицинске академије наука српског лекарског друштва. На послу у Институту се чврсто држао лекарске етике – Хипократове заклетве. На факултету, важио је за принципијелног професора, код кога ни једно познанство и интервенција нису пролазили.
Услед проблема са шакама 2018, неуспешне операције и немогућности да хода са штакама, са којима је надљудским напорима освајао планинске врхове и ходочастио на Светој гори Атонској, Боби је морао да се навикне на кретање са пратиоцем, у колицима. Несаломљивог духа не предаје се, и већ новембра месеца одлази на Блед где успешно учествује на Светском првенству у шаху за ветеране 65+.
Мучне изолације и ситуације због Kовида – 19 остављају кобне последице. Физичке моћи слабе и повремено пада у депресију. Зато су му изласци из стана, а поготово одласци из Ниша, пуно значили. Маја 2022. одлази са Зораном на шаховски турнир у Ђеновиће за које га вежу многобројне успомене. Постиже добар резултат, лед је пробијен, и јануара 2023. је у Београду успешан члан репрезентације Србије на Олимпијади особа са посебним потребама.
Са мном је августа 2023. у Аранђеловцу, у прелепом хотелу Извор, где учествујемо на јаком опену. У паузама, подсећамо се догађаја са лига пре више година, одржаних на том месту. Затим смо посетили Врњачку Бању и одсели у хотелу Бреза, где је 2003. био главни организатор Kонгреса нуклеарне медицине, уз учешће доктора из целе Европе. Посао је био захтеван, али је Боби успешно завршио све, од дочека на аеродрому до трансфера учесника до Врњачке Бање. Његов друг из детињства, Шкар, био му је десна рука у том послу. Навиру успомене…
Одлазак у Солун са братом Зораном (који му се потпуно посвећује од 2018) и верним пријатељем Шкаром, требало је да буде релаксација после успешно завршеног посла – издавања књиге „У шаховском огледалу“. Мене и братаницу Ему је задужио да купимо „Политику“, јер је знао да ће у Шаховском додатку Марјан Kовачевић представити књигу. План је био да се врате у среду, а дан раније, у уторак, 27.2. Боби нас је изненада напустио…
Боби, хвала Ти за дивне тренутке проведене са тобом. Недостајаће ми чести телефонски разговори, коментари актуелних турнира и подршка за наставак рада на монографији „50 година нишког шаха“, што је сада моја обавеза и дуг према Теби… Надам се да ће ми у томе помагати Бојко (Слободан Бојковић), који нас је све време подстицао и бодрио.
На 63. страници књиге “У шаховском огледалу” стоји наслов: „Спокојно путуј докторе“ …
Жељко Ђукић, твој пријатељ
П. С. Испраћај нама драгог др Слободана Илића – Бобека је у четвртак 7. марта. Опело је у 11:30, а сахрана у 12 сати на Нишком гробљу.