Преузето са сајта Вечити шах, где је објављено 2. 8. 2024; аутор текста ИМ Зоран Петронијевић. Такође погледати и текст Владана Динића Диње са блога Сведок онлајн, објављен 31. јула 2024.
Ин мемориам Драгољуб М. Михајловић (1932–2024)
02.08.2024 / ИМ Петронијевић, Зоран (2405)
Дана 21. јула у ноћним часовима, у свом стану, престало је да куца срце великог шаховског заљубљеника, Драгољуба М. Михајловића, за пријатеље званог Драган и “Михиз”. Ми, његови поштоваоци, пријатељи и познаници нисмо одмах сазнали за његов одлазак. Како је по природи био скроман, неколико дана пре него што нас је напустио, тражио је да му сахрана буде у кругу најуже породице, што су му синови и испунили. Зато и кашњење овог текста. Наиме, Слободан Бојковић, ФИДЕ мајстор пореклом из Ниша, сазнао је за Драгољубов одлазак из читуље у „Политици“ 29. јула, и нишким шахистима јавио тужну вест.
По иронији судбине, када је пре две године добио награду за животно дело, и када сам му показао текст о њему, скромно је рекао: „Овако може да изгледа и текст када ја одем – да се не мучите.“ Жељу му испуњавам, са малим стилским додацима, и неким фактографским исправкама, које је сам Драгољуб споменуо.
Постоје људи који кроз живот корачају тихо, нечујно, никоме не сметају, и чини се да је оно што кроз живот раде сасвим обично, неважно и друштву непотребно. Тек када њихов рад из неког разлога престане, када се мало одмакнемо и погледамо у прошлост (како је велики Његош певао: „Ко на брду ак’ и мало стоји, више види но онај под брдом…“), полако се увиђа њихова вредност и значај…
Један од таквих тихих, скромних и ненаметљивих људи (по Александру Ивановићу “људи сјенке”), када говоримо о шаху у Нишу (и више од тога, у Србији и некадашњој Југославији), свакако је био Драгољуб М. Михајловић. Он је давне 1992. године отишао у заслужену пензију, али оно што је током своје каријере урадио за шах у Нишу, Јужној Србији, Србији и Југославији је за дубоки респект и поштовање. Толико задивљујуће, да га се, мимо нашег добро знаног српског обичаја да често заборављамо и ниподаштавамо наше величине, Шаховски савез Србије “сетио“ после подсећања Боривоја Жарића, и на својој свечаној седници поводом 74 година постојања (септембра 2022), доделио награду за допринос шаху у Србији. Ова награда је свакако била круна његовог рада и доказ да живот није протекао незапажено и узалуд. Наизглед се није радовао награди када ми је показивао плакету, али лагано, једва приметно дрхтање руку, несвесно је показивало да је био поносан на награду.
Драгољуб М. Михајовић је свој овоземаљски живот започео у Битољу 16. августа 1932 године, рођен од оца Миодрага и мајке Радмиле. Отац Миодраг је био православни свештеник. После завршене ниже гимназије у Нишу, ученик је прве генерације у 1921. години отвореној богословији Свети Јован Богослов у Битољу, Успешан на студијама теологије, ту је нашао и своје прво запослење. У том маленом оријенталном македонском градићу, Драгољуб је провео своје прве три године живота, и од 1935. године живео је у Нишу, и своју судбину везао за овај град. Живео је животом свог града, проживљавао лепе, али и ружне тренутке (као што су окупација и два бомбардовања: савезничко 1944. године, и НАТО пакта 1999. године).
Школовао се у Нишу, где је завршио тада престижну Вишу педагошку школу, смер наставник историје и географије, и своје основно занимање никада није заборавио. Стан му је био пун литературе из ових области и радо је читао различите текстове из њих. Када сам га последњи пут посетио, читао је историјски роман Александар од Југославије као и једну компликовану књигу из области географије, пуну карти. До последњег момента је сачувао завидно ментално здравље и није имао никаквих проблема у конверзацији. Концентрација му је била савршена и ја то повезујем, поред осталог, са његовим бављењем шахом.
Како то обично бива, један наизглед неважан догађај из младости оставио је неизбрисив траг у читавом његовом животу. Наиме, пријатељи његових родитеља (породица Соколов) били су чест гост у њиховом дому, и једног дана њихов син Сретен Соколов га упознаје са правилима шаха. И од тада, све до краја свог овоземаљског живота, опчињен древном игром, Драгољуб није престајао да се дружи са њом. Ова игра била му је и професија пуне 32 године: од јесени 1960. до одласка у пензију 1992, Јер, у Дому пионира „Станко Пауновић“ у Нишу, Драгољуб је радио као васпитач и инструктор шаха. (Пре тога је три године био наставник географије у селу Чокот, недалеко од Ниша). Када сам ге последњи пут видео, распитивао се за најновије догађаје у свету шаха, и јасно се видело да није престао да прати древну игру до свог овоземаљског краја. И да, на столу се налазио и шах.
За собом, Драгољуб је оставио два сина; један живи и ради у Нишу, а други је доктор електронике и своју срећу је нашао у Великој Британији. Супруга, Мирослава, преминула пре више година, подржавала га је у свему што је шах од њега захтевао. Брак им је био хармоничан. Драгољуб, човек разностраних талената, пружио је шаху своју душу и исказао се у више области. Био је пре свега активан играч, онда веома успешан судија, организатор, учитељ шаха (инструктор), преводилац и издавач шаховске литературе, писац…. Практично све што у шаху може да се буде.
Као акативан играч, Драгољуб Михајловић је дошао до титуле мајсторског кандидата (треба напоменути да је у то време то била респектабилна титула). Три пута се окитио насловом првака Ниша (1954, 1955. i 1959.), и једном је био првак клуба. На екипним такмичењима играо је искључиво за нишке клубове ( Трговачки – од 1961. Железничар, МИН и Студент) и одиграо је преко 350 званичних екипних мечева, што представља својеврстан рекорд. Својим највећим појединачним успехом сматрао је резултат на полуфиналу уже Србије у Смедеревској Паланци (1955. године), када се квалификовао за финале првенства Србије. Финале је било одржано у Краљеву исте године. Освојио је респектабилно 7. место, иза Предрага Остојића (који је касније постао велемајстор) и Томислава Ракића (касније постао интернационални мајстор). Док је био на одслужењу војног рока, учествовао је на полуфиналном првенству БиХ (1956. године), и квалификовао се за финале, које није играо због војничких обавеза. Треба споменути да се Михајловић са задовољством присећао и симултанке у Бања Луци 1956. године, када је ремизирао са будућим светским прваком Тиграном Петросјаном.
Поред активног учествовања на турнирима, Михајловић је био више година секретар клубова Трговачки (од 1961. преименован у Железничар) и МИН и за то време организовао је, поред осталог, и 15 првенстава Ниша. Био је и секретар Општинског и Среског шаховског савеза Ниша, и био један од најмлађих чланова Пленума (касније Председништва) Шаховског савеза Србије. Свестан важности информисања, Михајловић је објављивао текстове у Народним новинама и Политици. Давао је извештаје и Радио Нишу и тако кроз етар ширио најважније шаховске догађаје.
Михајловић се доказао и као врстан шаховски судија. Судијску каријеру започео је 1963. године, када је положио за клупског судију у Нишу, а републички судија је постао 1966. у Београду. Савезни судија је постао 1971. године у Врњачкој Бањи (тада је био једини судија са овим звањем у Нишу). Највишим судијским звањем – Међународни судија ФИДЕ – окитио се 1979. године, када му је ФИДЕ доделила ово звање на свом редовном конгресу у Сан Хуану у Порторику. Судио је све врсте такмичења, од оних најнижег ранга, до највишег: до мечева кандидата. Списак мечева и турнира које је судио је превелик, тако да ћемо за ову прилику да се ограничимо само најзначајнијим: Судио је пет такмичења ФИДЕ (3 Олимпијаде: у Скопљу 1972, у Солуну 1984. и Новом Саду 1990. године, Зонски турнир за шахисткиње у Ћуприји 1981. године, и меч кандидаткиња за титулу првака света између Нане Јоселиани и Жуже Вереци, у Доњем Милановцу 1984. године). Судио је 7 велемајсторских турнира у Нишу, женски шампионат Југославије у Аранђеловцу 1983. године, као и меч слепих шахиста СССР-Југославија. И као судија показивао је свој карактер и био тих и ненаметљив – управо како судија и треба да буде. Показивао је завидно познавање правила и финеса игре, и добро је разумео потребе шахиста. Турнири које је судио протицали су беспрекорно.
Како је његова послератна генерација оскудевала у шаховској литератури, Михајловић је дубоко разумео значај квалитетне литературе како за напредак играча, тако и за чување и ширење и информација (хронике).
Написао је 4 књиге, углавном хронике, у којима је углавном сакупљао резултате нишких шахиста. Како је по образовању био историчар, дубоко је разумео значај архивског материјала за Историју, и написао је књигу под називом Нишки шаховски клуб 1944 -1969, која је објављена 1971. године у Нишу. У три књиге објавио је све најзначајније резултате нишких пионира од 1960. до 1990. године:
- – Деценија пионирског шаха у Нишу 1960-1970. године,
- – Деценија пинирског шаха у Нишу 1971-1980. године, и
- – Деценија пионирског шаха у Нишу 1981-1990. године. Све ове књиге имају непроцењив значај за историју нишког (и не само нишког) шаха.
Како je добро говорио руски језик и поседовао завидну шаховску бибилиотеку (седамдесетих година несумњиво једну од најквалитетнијих у овом делу Србије), окушао се и као преводилац шаховске литературе. У овој области, Михајловић је оставио дубок траг, и несумњиво је био најзначајнији преводилац шаховске литературе у Јужној Србији. Многи познати шахисти учили су шаховску мудрост из његових превода. Издавачку делатност је започео 1966. године, када је објавио своју прву књигу преведену са руског, Комбинације и замке у отварању (аутор Б. С. Вајнштејн). Књига је била веома популарна међу шахистима и доживела је још два издања: 1969. и 1987. у Загребу (издавач је био тада једна од најбољих издавачких кућа шаховске литературе, Шаховска наклада). Наредна књига је била Шта треба знати о завршници, аутора Авербаха, године 1967. Након ове књиге објавио је Комбинације у средишњици (аутор Бондаревски И. З.), издавач је био Спортска књига – Београд. Ова књига је доживела три издања: 1969, 1975. и 1984. Следећа књига коју је објавио била је Шах занимљива игра (аутор Панов, В. Н.) у сопственом издању, 1970. године у Нишу, као и значајну књигу О психологији шаховског стваралаштва (аутор Крогијус Н. В.) 1973. године. И са овом књигом је био успешан: књига је доживела још два издања: Спортска књига – Београд, 1981. и 2005. године. Следећа преведена књига била је Лабораторија шахисте (Суетин А.С.), у сопственом издању, 1980. године у Нишу. Заједно са Душаном Којићем издаје једну од најзначајнијих књига о шаху свих времена, легендарни Мој систем у пракси (аутора Аарона Нимцовича. Мој систем – истог аутора – је такође превео, али никада није објавио превод, обзиром да је Душан Којић већ био објавио сопствени превод). Деведесетих година прошлог века преводи две значајне књиге Романовског: Средишњица Комбинација и Средишњица план. Након тога, објављује две значајне књиге Александра Аљехина: Њујоршки турнири 1924. и 1927. у једној књизи. Последње две књиге које је објавио биле су Оцена позиције (аутор Лисенко), и Реми (аутор Верховски Л. С.). Такође годинама је чувао и 4 преведене књиге које за живота није успео да одштампа: Међународни турнир велемајстора 1953 антологијску књигу Давида Бронштејна), Пешачке завршнице (Авербаха), Естетика шаха (Линдера), као и једну од највреднијих књига Петросјан-Спаски 1969, (Бондаревски, Болеславски). Права је штета да се није нашао издавач за ова врхунска остварења. Михајловић је пажљиво бирао литературу коју је преводио, и може да се каже да није имао ни један промашај: све ове књиге су, због њихове вредности, лако налазиле пут до читалаца. Такође, због свог природног осећаја за језик, као и несумњивог образовања, његови преводи погађају суштину, реченице јасне, језгровите и једноставне, без непотребног китњастог стила, право су задовољство за читаоце. Читајући његове преводе, читалац не може да примети да су књиге преведене: толико је био танан његов језички регистар. Као човек који се по мало разуме у превођење, могу да кажем да смо Михајловићевим одласком изгубили врсног преводиоца!
И све ово до сада наведено није и најважније што је Михајловић урадио за шах. Највећи Михајловићев допринос је био у организацији, развоју и ширењу пионирског шаха у Нишу. Као педагог- васпитач, радио је у Пионирском дому Станко Пауновић и од 1960. године организовао пионирска првенства Ниша, закључно са 1992. годином. Својом дубоко историчном свешћу, сачувао је све табеле свих турнира, мечева и симултанки које је организовао и објавио их у својим горе споменутим Хроникама. Био је идејни творац и организатор појединачних пионирских првенстава Србије (прво у Нишкој Бањи, 1962. године) и Југославије (Ниш, 1963. године), Они који се разумеју у организацију знају како су почеци тешки: сумње и равнодушност са свих страна, а када се успе онда – нико да се сети ко је први почео.
Такође је организовао и водио пионирску школу шаха у Пионирском дому Станко Пауновић. Његови ученици су постајали велемајстори, интернационални мајстори, мајстори, победници разних турнира, од омладинског првенства света (Игор Миладиновић), омладиских и сениорских шампионата Југославије (Славољуб Марјановић), до најразличитијих отворених турнира. Они који нису напредовали у шаху, постајали су поштовани грађани света (амбасадори, професори, лекари…) и чувају успомену на своју дечачку љубав, на шах и свог учитеља шаха Драгољуба Михајловића.
Захваљујући, пре свега, Михајловићевом преданом раду са пионирима, дуго година нишки шахисти су били победници или при врху табела у појединачној и екипној конкуренцији пионира, омладинаца и омладинки, и касније сениора. Ниш је дуго година био респектабилни центар шаховских збивања.
Михајловић је носилац многих признања: републичке награде Шаховског информатора, златне значке Шаховског савеза Србије, плакете Шаховског савеза Југославије, Октобарске награде СОФК-е Ниша 1972. и тд. Године 2022 му је, у 91. години живота, заслужено, за животно дело, додељена и престижна награда – Повеља Шаховског савеза Србије за изванредан допринос развоју шаха и његовој популаризацији.
Михајловић је скромно живео своје пензионерске дане у Нишу и пред крај живота, поготово од пандемије короне, није ни излазио из свог стана, као да својим присуством није хтео никоме да смета. Како сам овај текст почео, тако и завршавам: тек када некога више нема, остаје велика празнина и његов се недостатак осећа све више.
Овај скромни текст написао је ИМ Зоран Петронијевић, један од ученика из његове пионирске школе шаха, са захвалношћу.
НАПОМЕНА (С.Б.)
Погледати и текст Владана Динића Диње: