ДИПЛОМАТИЈА ПОНИЖЕЊА: Како нас (мал)третирају НАТО „пријатељи“

Преузето са портала Борба за истину, на којем је објављено 22. 9. 2024.

Поједини поступци представника Запада не само да су недипломатски, већ су и некултурни, кажу саговорници РТ Балкан

© Getty Images (fStop, HP) / stock.adobe.com (serikbaib)

Од времена, кад је, како каже анегдота, кнез Милош пред Порту послао изасланика саветујући га: „Да се к*рчиш бре, да виде Турци да Србија није мачији кашаљ, не могу они да раде како они хоће“ – дипломатија је знатно омекшала, мада су последњих година дипломате у „цилиндру и свиленим рукавицама“ полако почеле да узмичу пред онима којима су ћушке, пацке, прекори и критике, па чак и отворено понижавање део уобичајеног „дипломатског“ арсенала.

Представници Западних и њима подређених држава, изгледа заборављајући да Србија није „мачји кашаљ“, наступају према Београду све бахатије – њихов (мал)третман сада се огледа у уценама, притисцима, непрекидном испостављању захтева, па и у отвореној критици суверене политике Србије, и чак и у мешању у уређивачку политику домаћих медија.

У истом дану, амбасадор Велике Британије у Србији Едвард Фергусон, дао је себи за право да због текста који му се не допада, јавно држи лекцију најстаријем дневном листу на Балкану, а министар спољних послова Естоније био је довољно бахат да исто тако јавно „преслишава“ шефа српске дипломатије због добрих односа са Русијом.

Сетимо се само свих оних покушаја да се Србија понизи тако што ће бити дежурни кривац за све ватре које су икада гореле на Балкану, а увек ће нас на третман који добијамо од НАТО „партнера“ подсећати и самовоља Куртија због које увек некако Београд буде крив за ширење „хегемонизма“.

Да ли је у питању неки нови тренд у дипломатији или је овакав третман резервисан само за Србе, вечите „лоше момке“ Европе?

„Однос поштовања није нешто што се у међународним односима подразумева, већ зависи од равнотеже моћи или од конкретне процене, како се ваља односити према некој држави. Груб и понижавајући однос такозваног колективног Запада према Србији није зато никаква случајност: са једне стране, то је казна зато што Србија још поседује један мали сегмент геополитичке аутономије, па би однос поштовања према Србији значило и признање да Србија има право на ту аутономију, што, наравно, није у интересу колективног Запада“, истиче у разговору за РТ Балкан професор Слободан Владушић.

Наш саговорник је уверен да грубост у третирању Србије, уједно служи и као „подсетник“ на бомбардовање Србије и Црне Горе и међународне санцкије из деведесетих година прошлог века.

Та, неки би рекли и исконска потреба Запада да од остатка планете начини своје колоније које ће бити беспоговорно покорне и прихватати све што им се пласира у Бриселу и Вашингтону, уродила је плодом баш у случају поменуте Естоније и уопште Балтичких земаља.

Некада совјетске земље, данас су неприкоснова подршка својих западних пријатеља у рату против Русије. Попут чувеног лика из Андрићеве „Проклете Авлије“, ове некада мале и нејаке државице, сада су „Карађози“ међународне политике који скривајући се иза правих моћника покушавају да и сами, колико год то било невешто – демонстрирају неку надмоћ у односу на државе које немају такву залеђину, односно, нису још продале своју сувереност за повремено тапшање по леђима на самитима НАТО-а.

Саговорник РТ Балкан не види разлог зашто би се ове земље према нама понашале другачије него према свима другима.

„Једини изузетак су њихови партнери, а чак и ту постоји нека градација“, објашњава Дробац.

Како то недавно за РТ Балкан рече професор Милош Ковић, Британци и дан-данас размишљају на колонијални начин, а њихове елите „од срца верују да су дужне да управљају светом“. Изгледа да је ова „болест“ поприлично инфективна, будући да је од ње оболео читав НАТО – па чак и нејаке Балтичке земље.

Али, где се Србија, коју, бар се тако чини, непрекидно критикују, налази на тој листи градације?

То што су Срби, како каже традиционалан частан и поштен народ не значи да су наши „партнери“ са Запада такви. Они су „практични“.

„Њима је и доживљај прошлости и садашњости управо онакав какав им је и потребан. Ако им то треба, они могу рећи да ми чак и нисмо учествовали у светском рату. Ту се све своди на интерес. Ми као народ поштујемо неке вредности које волимо да зовемо универзалним, и које јесу прихваћене у већини света, а то су поштење, част, достојанство и хуманост. Али то, кад су интереси у питању- не важи“, закључује дипломата Раде Дробац.

Аутор: Ана Вуковић

Извор: РТ Балкан