Део из интервјуа преузет са блога Шах-мат листе, где је објављен 23. јула 2024.
У Ташкенту је одржан међународни куп узбекистанског шахисте Рустама Касимџанова. „Газета.уз“ разговарала је с бившим свјетским прваком по ФИДЕ верзији о раду с узбекистанским играчима, предстојећој Шаховској олимпијади и о томе зашто не треба усмјеравати дјецу према професионалном шаху.
— Може ли се рећи да је Олимпијада показатељ стања шаха у земљи?
Рустам Касимџанов — У одређеној мјери, да. Циљ професионалног спорта је постизање резултата. То га разликује од аматерског спорта, хобија, рекреације. Ако сматрамо Узбекистан релативно младом земљом, током њеног постојања имали смо сребрне медаље на Олимпијади, много медаља на омладинским турнирима — свјетским, азијским првенствима у различитим узрастима. Биле су континенталне побједе. Златне медаље на Азијским играма, побједе на
свјетском првенству. Сребрне медаље женских екипа на Азијским играма. Безбројне побједе на различитим омладинским олимпијадама. Побједе на свјетским првенствима у рапид шаху. Шахисти у првих десет и златне медаље на Олимпијади. Већ смо освојили апсолутно све што се може. Већ смо
испунили све задатке за историју унапред.
Од сада ће све побједе бити као бонус. Које год резултате од нас очекивали земља, навијачи, спонзори, влада — мислим да смо већ све то постигли. Наравно, постизаћемо и више, али ако процјењујемо рад по резултатима, све задатке смо испунили с великом резервом. Можда понекад чак и прерано.
Замислите да репрезентација није освојила Олимпијаду прије двије године, већ за 15 година, то би се и даље сматрало великим успехом. Спортисти су нас размазили раним побједама, и сада очекујемо не знам ни ја шта. Где да напредују? Сада морају само да понављају златне медаље. Мислим да
је то за спортисту и притисак. С друге стране, гледајући наше момке, видим да не дангубе, раде, развијају се.
Једино достигнуће које још нисмо постигли је прво мјесто на рејтинг листи за неког од наших спортиста. То је следећа тачка коју нисмо досегнули. То је велики и веома тежак задатак. Пратићемо.
— Поменули сте развој професионалног дјечјег спорта. По вашем искуству, да ли бисте родитељима савјетовали да усмјеравају децу ка професионалном шаху?
Рустам Касимџанов — Треба разумјети да је то врло конкурентан спорт. Од 100.000 деце која почну да играју, можда једно постане јак професионални шахиста. Вјероватноћа ради против вас. Никоме не препоручујем професионалну шаховску каријеру. То је тежак пут, гдје већина не постигне циљеве којима тежи. То треба да раде само они који разумију шта их чека – напоран рад који вјероватно неће донијети резултате. Такав је спорт. Грандиозне побједе нису норма. Норма у спорту је тешка борба и разочарање.
Побједе постиţу ријетки – изузетно надарени спортисти који све раде како треба и којима се посрећи у кључном тренутку. Када видите гомилу људи како улази у казино весело увече, ујутро ће из казина задовољни изаћи веома мало њих. У спорту, за сваког блиставог спортисту, сваког Новака Ђоковића, долазе милиони дјеце која су посветила читав живот, сву енергију, али чија имена никада нећемо чути.
Препорука сваком дјетету за професионални спорт је неодговорна. Препорука да заврши школу, упише добар универзитет, постане адвокат, финансијер или инжењер је много исправнија. Спорт се састоји од необјективних људи. Од ентузијаста који су тиме страствени. Али друштво функционише захваљујући људима који се баве добрим професијама. Ови људи – успешни инжењери, финансијери – касније спонзоришу спортска такмичења. Да би људи који се баве спортом, који су страствени, имали прилику да зараде неки новац.
Цео текст са блога Шах-мат листе: https://sahmatlista.wordpress.com/2024/07/23/vec-smo-osvojili-sve-sto-se-moze-intervju-sa-legendom-uzbekistanskog-saha-rustamom-kasimdzanovim/