Претходно објављено на порталу Борба за истину, 20. 1. 2024.
Пише: Слободан Бојковић
Свети Јован Крститељ
Дана 20. јануара (седмог јануара по Јулијанском календару), непосредно после Богојављења, Српска православна црква слави Јована Крститеља – Претечу Господа. – Ја вас крштавам водом, а међу вама стоји кога ви не знате (Јован 1, 26)… И ја га не знадох, али онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: „На кога видиш да силази Дух и остаје на њему, то је онај који крштава Духом Светим.“ (Јован 1, 33)
И Заиста, Господ се ускоро открива и јеврејском кнезу Никодиму коме казује: – Заиста, заиста ти кажем, ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје. Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је. Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго. (Јован 3, 5-7). А касније, у опроштајној беседи на Тајној вечери, Господ обећава апостолима да ће послати Духа утешитеља. „А Утешитељ, Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох.“ (Јован 14, 26) И педесетог дана од Васкрсења Господа, на дан Педесетнице, Свети Дух је у форми ватрених језика излио дарове на апостоле…
Дан слављења Светог Јована Крститеља, претече Господа, уједно је и дан његове смрти. Наиме, тога дана, под дејством алкохола, цар Ирод је обећао да ће испунити сваку жељу лепе Иродијадине кћери. А она је после заносне игре затражила главу утамниченог Јована Крститеља (који не само да је крштавао и чинио чудеса, већ је и јавно осуђивао везу Ирода и Иродијаде – жене његовог брата Филипа). Пошто се царска не пориче, Јован Крститељ је погубљен, и његова глава донета је на тањиру Иродијади.
По погубљењу, сахрањен је у Севастији, где је убрзо развијен његов култ. Из тог разлога јеванђелиста Лука није успео да пренесе Претечине мошти у Антиохију, већ је добио само десну руку којом је Јован крштавао (уствари десну шаку), и она се у Антиохији чувала до десетог века, па је после предата у Цариград. (према Охридском Прологу Николаја Велимировића)
Мали прст Свете шаке налазио се 1200 година у Студитском манастиру, да би се данас налазио у Отоманском музеју у садашњем Истамбулу. Други прст је донео Свети Сава у Србију 1219. године приликом посете Васељенској патријаршији и Цариграду, и добијања аутокефалности Српске ахиепископије. После најезде Турака и дугог скривања, реликвија је предата папи Пију II и сада се налази у Сијени. На кивоту у коме се чува пише на српском језику: „Претечина десница Јованова; помени мене Саву, ахиепископа српскога.“
Заузимањем Цариграда од стране Турака светиња (шака Јована Крститеља) прелази у њихов посед, да би је 1478. од султана Бајазита II „откупили“ Малтешки витезови. Светиња је дуго била на Родосу, седишту витезова, а затим, по напредовању Турака, пренета је на Малту. После освајања Малте од стране Наполеона 1798. године, шака Јована Крститеља је са честицом Часног Крста са Голготе и иконом Мајке Божје Филермонске предата на чување сину Катарине Велике, Павелу I Петровичу, Великом мајстору Малтешког реда.
По погубљењу руског цара Николаја II Романова од стране бољшевика, ове важне хришћанске реликвије сакривене су и изнете из Русије после Октобарске револуције. По завештању Марије Фјодоровне (пореклом из Данске), мајке руског цара Николаја II, након њене смрти 1928. године, реликвије су 1932. године предате на чување православном владару, краљу Александру Карађорђевићу.
За време Другог светског рата светиње су скриване и сачуване, и сада се међу реликвијама СПЦ у Цетињском манастиру налазе шака Јована Крститеља и честица Часног Крста, а икона Богородице је од стране комунистичке власти узета и налази се у Цетињском музеју. Међутим, како се Црна Гора одвојила од Србије, а ред Малтешких витезова је одавно под патронатом папе, није случајно да је у Црној Гори био пред усвајањем по СПЦ неповољан закон о имовини Цркава. Циљ закона је осим рушења православља, био и предаја (продаја) шаке (моштију) Светитеља, честице Часног Крста, као и иконе Богородице Филермонске, Ватикану!
Аутор: Слободан Бојковић