Пише: Слободан Бојковић
Неколико година пред смрт, моја шеснаест месеци старија сестра почела је да се интензивније повлачи у себе. После пар указивања да треба да буде отворенија за брата и пријемчива и за радости живота, а не само за богомољачка правила, одговорила ми је да је Богу дала срце. И када сам кроз извесно време (да ли због учесталог фотографисања и севања блицева за време литургија?) приликом подизања руку увис и изговарања молитве свештеника први пут јасно чуо речи Горе имајмо срца, пожалио сам јој се како су многе поре Цркве захватиле новотарије, па и део Литургије. Наиме, ја сам годинама до тада живео у блаженом незнању и за време литургија до мене је допирао глас свештеника: „Боже имајмо срца.“ Као ревносна богомољка, сестра ми је спремно донела књигу Одговарања на литургији и поносно изјавила како сам неупућен, да и ако млађи, умишљам да сам углавном у свему у праву; да доста тога знам, па делим и савете (погрешне). И да ме то куси искушава.
Током даљег разговора покушао сам да је убедим да је „Горе имајмо срца“ са подигнутим рукама увис молба и уједно предаја нашег бића, наших мисли и осећања Богу, и да Бог после тог горе, када прихватимо прву Божју заповест и Његов ауторитет (Матеј 22, 37), казује да доле, ближњима, треба да дајемо себе, да се међусобно помажемо [друга Божја заповест (Матеј 22, 39), те да се Бог јавља људима који су милостиви и воле (Матеј 25, 34-40)]. И да Срби, као небески народ, треба да живе и брину о оба света: Небеском и Земаљском. И да нема потпуне хармоније на првом Небу, ако нема мира и љубави међу људима на Земљи.
Затим, да је у свему најважнија мера – умереност. Да се на путу спасења очекује да се не гордимо и да смо пожртвовани за друге, али не и да будемо жртве њихових проблема. Да Бог не тражи од нас потпуно порицање себе, да сматрамо да смо недостојни, лошији од других (мада и то пише у књигама, али када се извуче из целине). Да не треба да падамо у унинију и патимо и после окајаних реалних (или умишљених, приписаних) грехова, већ да се уздамо у Божију милост и радујемо се најављеном вечном животу.
Такође, казао сам јој да треба да научи да постави границе, и да би требало да избегава мучне ситуације и не дозвољава да је други свесно или несвесно повређују. Да, ако је психички и физички измождена после свих таквих несебичних, племенитих давања себе, а умртвљеног (окамењеног) срца за рођеног брата и радости живота, да то није стигло од Бога. Да је увек била топла, а у младости и ведра људска душа. На те речи ми је пркосно одговорила: – Неко мора да буде и камен да би могао да буде ослонац за друге.
Две године касније, услед потискивања страхова (својих и преузетих од других, а неспособна да их савлада и свари), скривајући болест (а успавана погрешним тумачењем књиге Болест, Божја посета), активирали су се изражени органски проблеми са желуцем и стомаком. Због изразите дехидратације организма услед сталног повраћања, уз дисфункцију једног бубрега, сестра је на једвите јаде смештена у познату београдску болницу.
После успешног дводневног опоравка на нефрологији, пребачена је на одељење гастроентерологије, где нажалост није имала среће. Без икаквог болничког искуства, неука, кренула је на пут без повратка.
Наиме, и поред упозоравања на дисфункцију бубрега (и на немогућност увида са стране о току болничког лечења јер се већ те 2016. године водио електронски дневник), за две недеље је од пуног месеца* – због небриге лекара и болничког особља (није праћен калијум и количина измокрене течности, упркос примене диуретика) – напуњена са око 15 литара течности од инфузија, нагомилане и у стомаку и плућима. Заражена бактеријом, смањеног имунитета, добила је (или се активирао? недијагностиковани) рак панкреаса, и није јој било спаса! Настрадала је наивно верујући лекарима (многи од њих су безбожници), за које не постоје друга тела сем материјалног, не постоји душа…
Одлазак: Био је петак, 17. фебруар 2017. године. Опхрвана јаким боловима, страховима од будних снова и блиске смрти, узбуђена појавама мртвих (мајка нам је умрла непосредно после задушница, 18. фебруара, десет година раније), сестра је затражила да позовем свештеника да се исповеди и причести. Али како су следећег дана такође биле задушнице, објаснио сам јој да ће свештеник доћи тек у недељу после литургије, aли да сам ја стално поред ње да може да издржи до тада.
Уз крајње напоре, сестра је једва, у полусну, дочекала жељени долазак свештеника. Осмехујући се причестила, и већ при читању молитве за разрешење душе од тела утонула је у дубок сан из кога се више није будила. Непосредно после поноћи, уснула је у Господу…
* После свега: У Србији се не признаје довољно утицај пуног месеца на телесне течности, метаболизам, као и на психичко стање људи, поготово болесника. Осим тога, још тежа чињеница је да се у Србији не признаје присуство геопатогених зона, и самим тим, поготово у болницама, постојање уклетих кревета. Сестра је имала несрећу да су је сместили у четворокреветну собу са пет водотокова. Три водотока су била на њеном кревету нападајући стомак (на коме је било и чвориште) и штитну жлезду. Када се узму у обзир пропусти болничког особља и негативни космички утицаји, испада да сестри није било суђено да преживи.
Слободан Бојковић