Објављено и на порталу Борба за истину, 29. 8. 2024.
Дана 28. августа по, у свету усвојеном, Грегоријанском календару, Српска и Руска Православна црква славе Успеније – Вазнесење Пресвете Богородице. Свети владика Николај Велимировић о томе у „Охридском Прологу“ пише: […] „У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се аранђел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени анђелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; потом мирно предаде дух свој Богу без икакве муке и болести телесне. […]
Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да би се тако открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, – мноштвом анђела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама вавек“.“
Пресвета Богородица је била прва девица у Израиљу доживотно завештана Богу, а после ње је у свету било на хиљаде девственица, заветованих монахиња.
Вера и љубав жена
За разлику од већине мушкараца, жене углавном одмах верују срцем. Велика вера православних монахиња, жена посвећених Богу и њихове молитве упућене Богомајци и Господу Исусу Христу, снажиле су их у тешким искушењима када је, и по цену живота, требало да сачувају верни православних народ, веру у Христа и православне светиње.
Такође, верујуће жене, поготово исказане као мајке, са својом безусловном љубављу према деци изашлом из њихове утробе, увек су биле стуб породице као основне Христове заједнице, и одговорне за усађивање прве и незаборавне љубави према Богу и животу. А самим тим, узвратна је и љубав деце према мајци.
Подсетимо се и да Господ на Голготи, висећи на крсту у мукама, предаје вољеном ученику Јовану бригу о мајци, а затим се обраћа Богу Оцу изговарајући псалм 22, у коме су следећи стихови (у слободном преводу – компилацији С. Б.) посвећени и мајци:
Из мајчине утробе си ме извадио,
Смирио и улио поверење на дојкама мајке,
Предан сам теби од рођења,
Од крила мајчиног ти си мој Бог.
А сада послушајмо и стихове следеће песме – молитве:
Молитва монахиња и боготражитељки
Господу Исусу Христу
Мили Боже,
На свему Ти хвала,
Што се нама милост
превелика дала,
Да би сестра сестру,
брата, на даљину осећала,
Усрдном молитвом,
Теби позивала.
Рекао Си да
имамо своје у туђини;
Да су многи одрођени,
Преостали одрођују,
Јер су без подршке,
Слаби, у мањини.
Сад нам шириш срца,
Шириш Свете руке,
Узимаш на Себе
велике нам муке,
Да бисмо без терета
руке рашириле,
Нашу сестру, брата,
Срцем пригрлиле.
Да бисмо и њима
од помоћи биле,
Тежак крст живота
с љубављу носиле.
Као што све
муке узимаш на Себе,
И загреваш срца,
Душа да не зебе,
Тако и ми пожелеле
у даљину поћи,
Сестри, брату нашем,
бити од помоћи.
Као што
прихваташ све терете наше,
И ми да помажемо, уз Твоје Оченаше,
Прво у близини, затим у даљини.
Као што
никоме ништа ниси замерио,
Молимо се да брат брата
не би осудио,
Да сестра не гледа
шта то други лоше чини,
Себе прво да посматра;
Да немамо два аршина,
Све копрене, Боже, скини!
„Помози, да се нико
од нас, ни на ког не љути,
Да не ропће;
Не допуштај Боже,
С ближњима да ћути!
Помажи нам, да бољи будемо,
Себе и слабости лакше победимо,
Из сна дугог, сви се пробудимо!
Оснажуј нам стада малаксала,
Да би обраћањем Теби,
У срцима ближњих,
Преумљења заблистала.
И храбри нас увек,
Да не можемо стати,
Саветуј нас у молитви,
Да сазнамо коме треба
Оченаше даривати!
Јер ми знамо
да Ти молбе чујеш,
Знамо да се на њих
не оглушујеш.
Даруј Христе љубав,
Да се ближњи воле,
За грешнике да се моле,
Да се враћа нама слога,
Преумљује, слаба душа многа.
Да чувамо дар који си нам дао,
Подижемо оног што је пао,
Или није за Тебе сазнао;
И учимо све значењу
спојена три прста,
Да нас увек штити
снага осењеног
Божјег крста!“
Амин.
„Брат је мио, које вјере био.“ Свети владика Петар II Петровић – Његош
Песму испевали: Луција Брковић и Слободан Бојковић
Текст приредио: Слободан Бојковић