Претходно објављено на порталу Борба за истину, 28. 12. 2023.
Пише: Слободан Бојковић
На почетку, у Постању, видели смо да су Адам и Ева прекршили Божју заповест да не кушају плодове са дрвета познања добра и зла. По Светим Оцима прерана сазнања су по правилу погубна, јер се прво виде искушења и зла овога света. Зато почнимо од првог блаженства из Беседе на Гори Господа Исуса Христа: – Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско. (Матеј 5, 3), (Лука 6, 20)
Сиромаштво вазда гладно. (народна пословица)
Блажени сиромашни духом; биће вазда гладни духа.
Сиромашан духом одмах себе проналази. Није оптерећен земаљским учењима и знањима, и вером и срцем прихвата Божје поруке.
– Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. (Матеј 5, 8)
Такође, ко има земаљског духа, али је отворен и за друге поруке и истинске поуке (чаша сазнања му није до врха пуна), у стању је да срцем прихвати учење о победи над смрћу, Царству небеском и вечном животу. Пошто је из незнања или слабости грешио, довољно је да се искрено покаје, а Бог га прихвата у своје окриље. Дакле, и он постаје свестан да је његово земаљско знање у односу на Божје, оскудно, недовољно и сиромашно.
А шта се дешава са оним људима чија је чаша сазнања пуна земаљске материјалистичке науке и њених правила. Пуна непроживљених, а прихваћених и усвојених непотпуних знања; јер само Богу је све знано. Пошто су испуњени духом овога света, они су налик фарисејима и књижевницима из приче о фарисеју и царинику (Лука 18, 9-14). Зато нас на крају приче Христос опомиње: – Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.
Људима који су опчињени видљивим светом је тешко да признају да су добрим делом били духовно слепи; још теже за њих је да одбаце своја ранија учења и привилегије, и да прихвате ново учење које у себи носи и усавршено старо. Да поверују у постојање живог Бога коме нису потребни посредници, и који дозвољава и директно обраћање; чује и одговара на наше умносрдачне молитве. Господа Бога, који као предуслов тражи чисто физичко и душевно срце, да би смирени ум обитавао у њему. И тек уколико ти људи успеју да спознају и покајањем превазиђу своје прикупљене заблуде, уколико одбаце оптерећујућа научена знања, своју стару хаљину (Марко 10, 46-52) и прихвате веру у милостивог праведног Бога, престају да буду духовно слепи; постају свесни свог сиромаштва и тада су гладни правог, истинског Божјег духа. Зато Господ и на њих мисли када у Беседи на гори каже: – Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити. (Матеј 5, 6).
И коначно стижемо до посвећеника који су кроз веру, наду и љубав спознали многе тајне живота. Који су одговорни и увек свесни свог делимичног знања, јер са новим сазнањима се шири и сфера опасности гордости и незнања. Они знају да многе људске душе у почетку имају само зрно – клицу духа, која треба да донесе плодове зрна горушичиног (Матеј 13, 31-32), (Лука 13, 18-19) и (Марко 4, 30-32). Исто то, али на други начин, Исус нам говори у причи о талантима (Матеј 25, 14-30) и (Лука 19, 11-28) које треба умножавати. Посвећеници су свесни свог духовног сиромаштва, маленкости и незнања у односу на Бога, и непрестано су гладни духа. Не желе да се опусте и погреше при новим изазовима; да изневере Господа Бога, да скрену са одабраног пута ка Њему; да скрену са пута у вечност.
Зато је битно да непрестано стражимо и чистим срцем упијамо у себе Божје речи, непресушну истину. Затим, да смо стално свесни свог сиромаштва духа које је прво блаженство, почетна врлина која усађује страхопоштовање према Божјој величини.
Сазнање о сиромаштву духа рађа у човеку потребу за превазилажењем таквог стања. А то је могуће уз скрушеност срца, смерност душе и смиреноумље. Те врлине су неопходан предуслов на путу ка вечности, јер смерност је супротност надимајућој гордости, највећем смртном греху неверујућих, а поготово верујућих, људи.
Према изложеном, спознаја о сиромаштву духа у односу на Бога рађа смерност душе – темељ хришћанства. А смерност временом рађа смиреноумље мисли, осећања и расположења. И то су неопходне, полазне врлине за све остале.
Аутор: Слободан Бојковић
Горњи текст је из поглавља „Нека тумачења“, духовна читанка „Све је Твоје, Боже“, Прометеј, Нови Сад 2022.