Објављено и на порталу Борба за истину, 7. 4. 2024.
Пише: Слободан Бојковић
Благовести
Дана 7. априла, по у свету усвојеном Грегоријанском календару, Српска Православна црква слави Благовести. Подсетимо се и предисторије описане у Јеванђељу. Јоаким и Ана из Назарета дуго, дуго година, су били без деце. А онда су се заветовали да ће дете, уколико га добију, од четврте до петнаесте године посветити Храму. И када су, после бројних молитви Господу, добили ћерку којиј су наденули име Марија, после навршене три године, одвели су је у Храм (православни празник Ваведење). И када је Марија требало да по Закону, напунивши 15 година напусти Храм ради зарука, Пресвета Дјева је изјавила да ће остати дјева до смрти, и да не жели да ступи у брак. Првосвештеник Захарија, отац Претечин се тада са дванаесторицом свештеника договорио да Марију преда на чување старом Јосифу из Назарета, иначе њеном сроднику. И тако и би. Марија је и у свету, у новом дому, дане проводила као и у Храму, молећи се и читајући псалме.
А онда, на дан Благовести, анђео Господњи Гаврил – Бели анђео, заштитник Српског рода, Пресветој Дјеви Марији је саопштио благу вест: „Радуј се благодатна. Господ је с тобом!“, што је значило да ће се родити Господ у телу, и да је за ту сврху изабрао њу, чисту и чедну. И тако се остварило раније, у Старом завету, изречено Исаијино пророчанство да ће „девојка зачети и родити сина.“
На данашњи дан слави се и један српски светац. Наиме, на Благовести је рођен, и на Благовести се упокојио познати српски духовник и заштитник Православља, Свети ава Јустин Поповић. (Он је са владиком Николајем Велимировићем, после страхота Првог Светског рата, оснивач за очување вере важног народног Богомољачког покрета). И сада, 7. априла 2024. слави се 130 година од његовог рођења, 45 година од упокојења, и 10 година од отварања гроба 14. јуна 2014. и преноса миомирисних нетрулежних моштију у новоизграђену заветну цркву.
У ту сврху, ради подсећања на дело и рад аве Јустина Поповића, објављујемо и избор његових мисли.
Мисли аве Јустина Поповића
Нигде се нисам тако очајно и опасно давио као у себи, Господе. И никада нигде тако ужасно умирао као у себи. Најстрашније смрти су у мени, не око мене. […] О колико је тајни у мени о мени!“ Ава Јустин Поповић
Најкраћи пут између себе и Бога човек носи у боголикој природи своје душе. Ту је и најкраће растојање између човека и Бога.
Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света.
Богочовек преображава најпре душу, а затим и тело. Преображена душа преображава тело, преображава материју.
По свему, човека има најмање у телу, више у мислима, највише у осећањима.
Како човек треба да испитује себе? Еванђељем.
Човек кад угледа себе у огледалу еванђеља онда тек види ко је, шта је и какав је.
Еванђелско је правило: нема самопознања без покајања. Покај се, и познаћеш себе. То је једини пут ка самопознању, и другога нема.
Еванђељско правило; Ко заповести Христове твори, тај једино Христа и воли.
Две најглавније заповести дате кроз Господа Христа. Прва заповест: богољубље; друга: човекољубље.
Нема „дијалога љубави“ без дијалога Истине. Иначе, такав дијалог је неприродан и лажан.
Наша просвета, ако нам не даје Живот Вечни, ужас је, страхота је! Чему служи? Васпитава вукове!
А у ствари, шта је то европска просвета, шта је дала свету? […] Покољ… Покољ људских душа – то је европска просвета, просвета без Бога, просвета против Бога!
У чему је то првобитно, то основно зло, то свезло? У богоборству; свесно и вољно не примати Бога, и борити се са Богом. То је сва суштина, сва садржина и сва природа зла.
Хоћете ли уз Европу или уз Христа? Уз смрт или уз живот. То двоје је некад ставио Мојсије пред свој народ. И ми стављамо пред вас. Знајте: Европа је смрт. Христос је живот. Изаберите живот да живи будете на век.
Зло и добро се стално боре кроз срца људска. Ако има војишта на коме рат никада не престаје, онда је то срце људско.
Срце садржи у себи и душу, и ум и вољу; отуда је термин срце синониман са терминима душа и ум.
Срце је средиште бића човекова и живота човекова. Из њега излази све наше добро и све наше зло.
Обрати пажњу како настаје зло: горчина рађа гнев, гнев – љутину, љутина – вику, вика – хулу, то јест погрдне речи, а хула тучу, туча – ране, ране – смрт.
Овај живот, шта је овај живот? Бојиште, бојиште вере, бојиште вере где се човек бори и мучи за Вечни Живот.
Шта је циљ нашега живота? Циљ нашег живота је да стекнемо што више Духа Светога, еда бисмо могли побеђивати сваки грех, свако зло, сваког ђавола у овом свету.
Живот вечни у Богу – то је наш циљ, наша мета. Ка њој сви трчимо кроз еванђелске добродетељи.
А наш живот на Земљи јесте ношење крста, страдање за правду Христову у овоме свету, али је срце наше увек пуно радости што Крст води у Васкрсење, и Вазнесење, и у Вечни Живот, кроз Истину Вечну у Царству Небеском.
Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је решио сва питања која која муче и гризу дух људски: питање живота и смрти, питање добра и зла, питање земље и неба, питање истине и лажи, питање љубави и мржње, питање правде и неправде. Једном речју: питање човека и Бога.
Шта је кротост? Кротост је : Све што нас сналази примити с молитвеним расположењем као нешто што тако треба да буде по свемудром Божјем промислу о нама…
Кротост је чисто живљење у тајноме човеку срца, у непролазности кроткога и тихога духа.
Човек је љубав, јер је божанско биће.
Човек је тек онда човек када је љубав. Јер шта је човек? Човек је слика Божија, и ако је Бог љубав, онда и човек, слика Божија, треба да буде љубав.
Знак истинске еванђељске љубави према људима јесте: веселити се њиховом спасењу, а туговати када се спотичу, падају и пропадају. Та љубав је увек дирљиво саосетљива, жалостива и милостива.
Милосрђе је провера наше вере, наше љубави, наше мудрости.
Личност је могућна једино љубављу и у љубави. Јер је љубав суштина, садржина и детерминанта личности.
Губитком богообразног карактера своје личности човек и цело човечанство губе смисао живота, логос живота и познања.
Али, чим се свет и човек обасјају Логосовом светлошћу, добијају прави смисао: показују оно што је непролазно у њима, бесмртно, вечно, оно чиме су везани за Вечно и Непролазно.
Мисао је најстрашније знање. Људи су мученици мисли. Њима је мисао наметнута… Мисао мисли и кад човек то упорно неће.
Свака људска мисао, гоњена нагоном сазнања, одводи у бесмисао, ако се не причести Свесмислом… Причестити мисао божанским свесмислом, божанском логосношћу значи: преобразити је у богомисао.
Све што људи у овоме свету сматрају за мудрост, а није од Богочовека и не води Богочовеку, лудост је.
А поседовати врлине и не надимати се – јесте својство узвишене мудрости.
Породица – Домаћа Црква. Хришћанска породица – отац, мајка и деца – слика су Свете Тројице на земљи.
Ова троједина истина: Христос је глава човеку; човек је глава жени; Бог је глава Христу – сачињава основну благовест новозаветну.
У браку, муж и жена постају једно тело, и у исто време једна душа; ако је за њих брак светиња, и они живе свето и побожно, по светом Еванђељу.
Слугу је могуће некада привезати страхом; али сапутницу живота, матер дечију, виновницу свих породичних радости треба привезати за себе не страхом и претњама, него љубављу и расположеношћу.
Ништа у браку не сме постати идол, па ни деца.
Само се „васпитањем Господњим“ деца изграђују у праве људе, у потпуне људе, који знају божански циљ људског живота, и остварују га божанским средствима.
Потребно је лепо владање а не оштроумност, морал а не говорничка вештина, дела а не речи. То је оно што доноси царство, то дарује истинска блага. Не језик изоштравај, него душу очишћавај.
Речи су огледало кроз које се види унутрашњост срца.
Сваки човек који се рађа на овај свет добија светиљку, то јест боголику душу, која му у тами овога света осветљује пут ка Богу.
Болести у овоме свету, то су претече смрти као последице греха. Бог није створио болести, нити смрт; људи су сами кроз грех увукли у своју природу и смрт и болести.
Вера, то је птица са два несломљива крила: молитвом и постом.
Вера је глава и корен. Ако сачуваш њу, макар и све изгубио, опет ћеш све стећи са већом славом.
Господ чини са нама све оно што хоће вера наша.
Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ васкрсли јавио прво Мироносницама.
Без вере у Христа, без утврђености у Истини Христовој, заиста је човек, сваки човек, трска коју љуља и заноси сваки ветар лажних људских учења.
Вера у Христа – дар је од Христа; али уз тај дар увек иде и други дар: страдање за Христа. То страдање бива двојако: унутрашње невидљиво, и спољашње – видљиво…
Не реци не могу. То је знак маловерја, или неверја, или кривоверја.
Сваки дан има вечни значај за човека: хтео или не, човек сваког дана постаје бесмртнији или смртнији, вечнији или пролазнији.
Дух времена нашег је суптилна саблазан наших дана; под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвећења, цивилизације, културе.
Време је исечак Вечности; откине ли се од ње, отискује се у неиздржљиво очајну бесмисленост. Дух човечји је исечак Духа Вечности; откине ли се од њега, губи свој вечни смисао и мир, и отискује се у крајњу муку, где је плач и шкргут зуба.
Врлине су крила ума којима се он диже у небеса.
Како свете врлине подижу Рајску лествицу између Неба и земље, тако и греси наши праве лествицу ка паклу.
Непрекидно живљење у свима врлинама ствара чистоту срца која је светост.
Зло се потискује добром, мржња – љубављу, гордост – смиреношћу, гњев – кротошћу, блуд – постом, сладострашће – молитвом. Једном речју: пороци се потискују врлинама.
Молитвом сасушити страсти ума свога, постом сасушити страсти тела свог. А кроз ове две свете врлине раде и све остале свете врлине.
Гнев је пожар у коме гори душа; еванђелска кротост је сила којом се најуспешније гаси тај пожар.
Као што смиреност одводи свакој врлини, тако гордост одводи сваком пороку.
Ништа убитачније за људе од знања без љубави. Оно води у основни грех: гордост. Све несреће у роду људском, и у роду демонском, дошле су од знања у коме нема љубави. Знати, а не волети, и бити горд, ето, то је сав ђаво, сва његова философија, сво његово царство.
Знање без љубави, то је тело без душе: леш. Знање које љуби, то је сила која људско биће претвара у анђела.
Господ скида са човека јарам греха, али меће на њега јарам љубави.
Грех је злоупотреба слободне воље. Лаж је апологија греха.
Шта је наш људски грех у суштини? […] Грех је одвајање човека од Бога, напуштање Бога човеком… Из тога се роје сви остали греси, сва остала зла. … Отуда је основни грех света: неверје у Богочовека.
Грех – то је помрачење душе и савести наше; а врлина – то је преображење душе.
Сваки грех ствара прво духовну смрт, па онда телесну.
Покајање је подвиг који растреса целога човека, све биће његово. Оно преоре и прекопа целу њиву душе људске. Али то је само прва половина покајања. А друга је ово: родити родове достојне покајања.
Ништа тако не обесцењује наше врлине и не надима нас као сећање на добра дела која смо учинили. То порађа двојако зло: чини нас нехатнима и гордима.
Духовни дарови су да служе спасењу, а не хвалисавости, или другим непотребним циљевима.
Хришћанство је живот у Духу Светом, стога и непрекидно пројављивање Духа Светог и његове божанске силе. У томе је спасење и освећење и обожење.
Дух Свети учи оне у којима обитава; а обитава у душама духоносаца кроз свете тајне и свете врлине.
Све почиње одавде, са земље: и човеков рај и човеков пакао.
Ваше спасење зависи од вас: од одлучности и ревности ваше у вери вашој, у љубави вашој, у молитви вашој, у посту вашем, у кротости вашој, у трпљењу вашем, у свакој врлини вашој. Јер то и јесу силе, свете силе, помоћу којих ви изграђујете своје спасење.
Да није мог Сладчајшег Исуса – ја не бих имао тачку ослонца на овој планети; душа би моја ишчилела у безумљу.
Бог зове све, а ти како ћеш се одазвати, зависи од тебе.
Ава Јустин Поповић
Мисли преузете из „Азбучника Богочовечних мисли аве Јустина“. Душекорисну књигу приредила и о свом трошку 2001. године издала слушкиња Божија, др Невенка Пјевач.
За духовне трагаоце је пожељно да прочитају и следеће књиге аве Јустина Поповића: Филизофске урвине, Пут богопознања и О духу времена.
Приредио: Слободан Бојковић